Etički problemi u savremenoj pastirskoj delatnosti (kontracepcija, veštačka oplodnja, eutanazija…)

Etički problemi u savremenoj pastirskoj delatnosti (kontracepcija, veštačka oplodnja, eutanazija…)

Predavanje održano na Pastirskom simposionu sveštenstva Ruske Zagranične Crkve u Lejkvudu, SAD, 1992, pod naslovom: „Etički problemi u savremenoj pastirskoj delatnosti“.

***

 

Vaše Visokopreosveštenstvo, Vaša Preosveštenstva, Dragi Oci i Sabraćo!

 

Prepodobni Nil Mirotočivi proročki je opisao moralno stanje čovečanstva druge polovine dvadesetog veka sledećim rečima:

„Narod tog vremena biće teško prepoznativ. Tada će vreme početi da se približava dolasku antihrista, razum ljudski će se pomračiti od strasti telesnih, i sve će snažnije da se razvija bezbožnost i bezakonje. Svet se neće moći prepoznati, promeniće se izgled ljudi i teško će se razlikovati muškarci od žena, zahvaljujući bestidnosti u odevanju i nošenju frizure. Ti ljudi će podivljati i biće surovi, slični zverima, zbog antihristovih sablazni. Neće biti poštovanja prema roditeljima i starijima, ljubav će iščeznuti… Tada će se karakteri, predanja Hrišćanstva i Crkve promeniti. Kod ljudi će iščeznuti skromnost i carovaće blud i raspuštenost. Laž i srebroljublje dostići će najveću moguću meru, a teško onima koji sabiraju bogatstva. Blud, preljuba, muželožništvo, tajna dela, krađa i ubistva gospodariće u društvu“.

Odmah pada na pamet misao: prepodobni govori o društvu uopšte, to se ne tiče naše pastve, naše crkvene zajednice. Ali sledeće reči predskazanja dokazuju upravo suprotno – govori se upravo i isključivo o narodu koji formalno prebiva u Crkvi. Prepodobni ovako nastavlja: „U to buduće vreme (tj. naše vreme) zbog siline ogromnog prestupništva i razvraćenosti, ljudi će se lišiti blagodati Svetoga Duha koju su primili u krštenju, a izgubiće takođe i grižu savesti. Crkva Božija ostaće bez bogobojaznivih i blagočestivih pastira, i teško tada Hrišćanima koji u svetu prebivaju, jer će oni potpuno gubiti svoju veru, zato što će biti lišeni mogućnosti da od bilo koga prime svetlost poznanja…“

Zadivljujuće je sa kakvom je tačnošću prepodobni Nil video savremeni moralni pad. Ali nije nimalo zadivljujuće to što je on uglavnom svoju pažnju usredsredio na članove Crkve, a ne na društvo uopšte. Počev od Starog Zaveta, Crkva u toku celokupne svoje istorije nije nastojala da preobrazi čitavo društvo, nego se, naprotiv, svim snagama trudila oko sopstvene pastve. To načelo je vrlo važno kad razmatramo datu temu. Razmatraćemo moralne probleme samo onoliko koliko se oni tiču naše pastve…

Treba da pojasnimo pravoslavno određenje reči „naravstvenost“ (moralnost), pošto je taj pojam u naše dane skoro u celini unakažen. Profesor Ivan Mihajlovič Andrejev na pitanje „šta je naravstvenost?“ odgovara ovako: „Naravstvenost je delanje (ili ponašanje) čoveka uslovljeno njegovim odnosom prema ideji Najvišeg Dobra i Najvećeg blaga. Ideja Najvišeg Dobra određuje put (tj. metod), a ideja Najvećeg Blaga – cilj naravstvenog delovanja čoveka… Prvi temelj naravstvenog života Hrišćanina je vera u Hrista kao Bogočoveka. Iskupitelja i Spasitelja… Druga osnova hrišćanskog života i naravstvenosti je Pravoslavna Crkva, koju je radi našeg spasenja sazdao sam Spasitelj sveta… Sazdavši Crkvu, Spasitelj je u nju smestio sve ono što je neophodno i dovoljno za naše spasenje i naravstveni život, koji ka tom spasenju vodi“.

Iz ovoga je jasno da se tema članka ne dotiče ljudi koji su solidno ukorenjeni sa ove strane Crkvene ograde. Kad razmatramo pitanje savremenog morala mi se obično ne uznemiravamo zbog onih koje uvek vidimo na svenoćnim bdenijima, koji poste, svakodnevno se mole, čitaju duhovnu literaturu, često se ispovedaju i pričešćuju, o onima koji se sami odriču od ovoga sveta i njegove grehovnosti. Takvi vernici su oslonac i podrška samom pastiru. U oblasti morala mi se brinemo upravo za one koje retko viđamo, koji skoro da i ne učestvuju u životu Crve. Brinemo se za svaku dušu (i meni to često izaziva košmare) za koju moramo data odgovora na Strašnome sudu.

Dragi oci i braćo! Moramo priznati da je vrlo veliki broj takozvanih naših parohijana, koji formalno pripadaju našim parohijama, u najboljem slučaju polucrkven, a u najgorem – sasvim necrkven. Neki dolaze u hram iz nacionalno–kulturnih i društvenih razloga, neki da popričaju i da se sretnu jedni s drugima. (No, hvala je Bogu da ipak dolaze, jer uvek ima nade de će ih blagodat Božija nekako dirnuti, privući ih bliže). Sve u svemu, naša nesreća nije u tome što moralni rasip okružuje našu pastvu – tako je, u izvesnom stepenu uvek bilo sa stadom Hristovim. Naša nesreća se sastoji u tome što je najveći deo naše pastve, makar i da luta oko crkvene ograde, životom svojim duboko pogružen u moralno blato koje Crkvu okružuje.

Savremeni pastir pred sobom ima veliki problem: na jednoj strani, on samog sebe mora da sačuva od velikih pritisaka savremenog sveta, a sa druge strane – on je dužan da te pritiske, to blato o kome govorimo, pažljivo izuči da bi od njega zaštitno svoju pastvu, nadajući se da će joj koristiti u delu spasenja. „Upoznaj se s duhom vremena, izuči ga“, piše sveti Ignjatije Brjančannnov u „Otačniku“, – „da bi po mogućstvu izbegao Njegov upliv“. Pogledajmo stoga savremene okolnosti. Podrobno razmotrimo neke od tokova i neka pitanja koja uznemiravaju i izlažu iskušenjima stado Hristovo.

Neka naše izlaganje bude organizovano na sledećoj osnovi: pratimo život jednog pravoslavnog Hrišćanina od rođenja do samrtne postelje. Prateći ga, srešćemo se s dve vrste pitanja. Jedna su pitanja s kojima se Crkva sretala i na koja je dala odgovor. U takvim slučajevima koristimo Crkvene zakone i ustanove. Druga vrsta su ona pitanja koja se javljaju zbog savremenog, tzv. „progresa“ nauke i moralnog pada modernih naučnika. Razmišljajući o takvim problemima, mi možemo samo da predložimo neke metode i rešenja Crkve slične prethodnim njenim rešenjima po sličnim problemima, ali će. na kraju krajeva, Crkva sva ova pitanja morati da rešava otvoreno.

Neophodno je imati na umu da je metod sila zla u procesu razaranja sveta uvek jedan te isti. Otvorena Laž uporno se ističe i ponavlja, ponavlja se i ističe u raznim varijantama, dok ljudi u laž ne poveruju i ne počnu sami da je ističu i ponavljaju. Mi, pastiri, moramo znati da ono što nama izgleda kao savršeno jasno nije uvek tako jasno članovima naše pastve koji su izloženi tom pranju (bolje reći – prljanju) mozgova. Zato smo uvek dužni da na opšteprihvaćenu laž damo zadovoljavajući, tačan i zasnovan odgovor.

Krenimo od problema začeća i rađanja dece. Savremena medicina supružnicima daje mnoge mogućnosti, kojih nije bilo kod prethodnih pokolenja.

  1. Supružnici mogu da biraju vreme začeća („planirano rađanje“ – planned parenthood) putem različitih sredstava protiv začeća.
  2. U slučaju neželjene trudnoće danas je sasvim legalno moguće „popraviti“ situaciju – abortusom.
  3. Supružnici mogu da, pomoću specijalnih metoda, provere da li je zametak u utrobi zdrav i da li ima genetičkih poremećaja.
  4. Ako se otkrije da je jedan od supružnika u nemogućnosti začeća, postoje mnogi načini veštačkog oplođenja, sve do osemenjivanja u epruveti sa potonjim presađivanjem u utrobu majke–surogata (zamene).

Razmotrimo pitanje odvojeno:

 

1.Problem sredstava protiv začeća

 

Pogledajmo nekoliko važnih činjenica u vezi s tim:

Prvo: Istinska Crkva Hristova u prošlosti nikad nije davala blagoslov za takvu praksu. To se direktno vidi iz našeg Trebnika, gde se u činu ispovesti u okviru pitanja koja se upućuju ženi nalazi i pitanje – da li su koristile bilje (tj. trave ili praškove slične savremenim pilulama protiv začeća) da ne začnu dete, ili da li su utrobu svoju nečim napojile da ne začnu (to jest, da li je u utrobu bilo stavljeno nešto što sprečava začeće) ili jele nešto da ne bude začeća… da se odluče na šest godina“. U trebniku se kao potvrda za ovu praksu navodi pravilo VI vaseljenskog sabora. Dakle, upotreba sredstava protiv začeća protivreči ne samo duhu i cilju hrišćanske bračne veze, svim učenjima Svetih Otaca i učitelja Crkve po tom pitanju, nego je direktno suprotna jasnim i otvorenim ustanovama i zakonima Crkve.

Drugo: Nažalost, u poslednje vreme učitelji nekih „liberalnijih“ pravoslavnih jurisdikcija (npr. protojerej Jovan Majendorf iz Američke Pravoslavne Crkve i prota Dimitrije Konstantelos iz Grčke Američke Arhiepiskopije) u svojim tumačenjima pravoslavnog braka daju nekakvo „sakramentalno“ značenje telesnim odnosima i zato smatraju da je upotreba sredstava protiv začeća sasvim dopustiva. Otvorena protivurečnost njihovog mišljenja sa vekovnim iskustvom i poimanjem Crkve sa njihove strane se tumači „suvišnim uticajem monaštva“ na Istorijski Crkveni pogled u vezi ovog pitanja. Dakako, naša Crkvena savest ne dozvoljava nam da se saglasimo s tim novim „bogoslovljem“ braka, ali moramo obratiti pažnju na činjenicu da su takvim mišljenjem uglavnom prožeta izdanja na engleskom jeziku, koja dolaze u ruke naših mladih.

Treće: Da li pod uticajem takvih liberalnih bogoslova po neznanju i u našoj Crkvi postoje sveštenici koji blagosiljaju upotrebu sredstava protiv začeća.

Peto: Ako pastir, da bi predupredio neko gore zlo, uzima na sebe odgovornost da „olabavi“ Crkvene zakone u toj oblasti, on mora imati u vidu da se sredstva protiv začeća mogu podeliti na dve vrste. Prva su ona koja fizički sprečavaju samo začeće. Druga dozvoljavaju začeće, ali sprečavaju razvoj zametka. Tu već nije reč o sredstvu protiv začeća, nego abortusu, to jest ubistvu.

Kad je ovo u pitanju, naša pastva se dvojako odnosi prema problemu. Ucrkvenjeni ljudi koji slušaju zapovesti Crkve uopšte nemaju potrebu za tim sredstvima. Necrkveni, pak, uopšte ni ne shvataju zašto su ta sredstva zabranjena. Ako im o tome budete govorili, podsmevaće vam se.

Objasnićemo zašto crkvenom narodu nisu potrebna ovakva sredstva. Odnosi supružnika ne blagosiljaju se u toku četiri posta, a takođe i sredom i petkom od večernje u toku čitave godine. O ovome se nalaze ukazanja kod svetih: Maksima Ispovednika, Nila Sinajskoga, Jefrema Sirijanca i drugih. Na to ukazuju treće pravilo svetog Dionisija Aleksandrijskog i drugi kanoni. To isključuje oko 180 dana godišnje. U „Poučnom izvešću“ koje se štampa u potpunom izdanju službenika, nalaze se sledeće reči u 18. pravilu: „Svaki jerej i đakon koji ima ženu dužan je da se od sjedinjenja s njom uzdržava nekoliko dana uoči liturgisanja, kao i nakon služenja tog dana: ko se ne uzdržava i služi, teško greši. Od ovih se stvari mora veoma uzdržavati ne samo jerej no i svaki Hrišćanin koji hoće da se dostojno pričesti Božanstvenim Hristovim Tajnama…“ Ako se to pravilo shvati minimalno, to jest da se treba uzdržavati dva dana pre i jedan dan posle pričešća, i ako se pretpostavi da se naši ucrkvenjeni supružnici pričešćuju najmanje jednom mesečno van postova, kao i na praznike, to isključuje još 30 dana. Ako imamo na umu biološku činjenicu da su normalni uslovi za začeće žene maksimalno u toku četiri dana svakog meseca, to biva jasno da supružnici koji se uzdržavaju po Crkvenim pravilima nemaju nikakve potrebe za veštačkim sredstvima. U svetlosti ovih Crkvenih ograničenja supružničkog života postaje jasno da su zablude savremenih liberalnih „bogoslova“ samo posledica. Uzrok je slabljenje ili potpuno ukidanje Crvenih postova, što ih primorava da vrše i ostale ustupke i da opravdanje traže u mudrolijama tuđim Crkvi. (komentar urednika Ima nade: ovaj deo izlaganja ruskog sveštenika Grigorija treba uzeti sa rezervom, jer ne postoje potvrde da Crkva insistira na ovakvim pravilima. Ovaj pasus ostavljamo čisto iz informativnih razloga jer sadrži i poneki koristan savet poput onog da se treba uzdržavati od telesnih odnosa veče pred Pričešće i na sam dan kada smo se pričestili. Detaljnije na ovu temu pročitajte tekst Bračni odnosi – šta Crkva i Sveti Oci zaista kažu?)

A šta sa onom našom pastvom koja ne posti, ne pričešćuje se često, ne uzdržava se? Kako pastir da rukovodi onima koji nisu u potpunosti poslušni Crkvi? Sva nada se sastoji u tome da im se objasni suština pravoslavnog hrišćanskog bračnog saveza, taj opšti i konačni cilj svih naših Tajni i čitavog hrišćanskog života – spasenje života. Ako supružnici shvate da njihov brak nije ništa drugo do put ka sticanju spasenja, tj. ograničenje volje, poslušanje, pobedu duha nad plotskim, tada će biti u stanju da vide da, uprkos onome što im svet tako odlučno dokazuje, fizička strana nije središte njihove veze, pa će oni moći da idu za Crkvenim pravilima koja su s tim u vezi.

 

2.Drugo pitanje među našim mladim supružnicima je pitanje o abortusima.

 

Taj problem pripada onoj vrsti problema koje je Crkva odavno rešila, donevši direktnu odluku. No, s obzirom na činjenicu da savremena antihrišćanska propaganda tvrdi da nema ničeg nemoralnog u ubistvu deteta u majčinoj utrobi, navešćemo nekoliko činjenica u vezi s tim.

Prvo, Sveta Crkva, još od Starog Zaveta, zabranjivala je ubistvo u utrobi. U dvadeset prvoj glavi knjige Izlaska čitamo. „Kad se svade ljudi, pa koji od njih udari trudnu ženu tako da izađe iz nje dete (podrazumeva se da ostane živo), ali se ne dogodi smrt, da plati globu koliko muž ženin reče… Ako li se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život. Abortus se otvoreno smatra ubistvom. U drugim starozavetnim knjigama često se srećemo s poimanjem da život čovečiji počinje još u utrobi majčinoj. U 138. psalmu čitamo: Jer si ti stvorio sve što je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje… Nijedna se kost moja nije sakrila od tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj (13, 15). A u prvoj glavi knjige proroka Jeremije nalaze se sledeće reči: I dođe mi reč Gospodnja govoreći: prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te (4, 5). Kod proroka Isaije ima ovo: Ovako govori Gospod. Koji te je stvorio i sazdao iz utrobe materine (44, 2).

Drugo: Mada o tome ne postoji određeni dogmat, većina Svetih Otaca Crkve smatra da je čovek od samog začeća potpun, to jest da ima i dušu i telo, i da kao novi čovek od sjedinjena semena majke i oca ne dobija samo telo nego, na isti način, i dušu. O tome piše protojerej Mihail Pomazanski u svojoj knjizi „Pravoslavno dogmatsko bogoslovlje“. „Po mišljenju drugih učitelja i otaca Crkve (Tertulijana, Grigorija Bogoslova, Grigorija Nisijskog, prepodobnog Makarija, Anastasija prezvitera), obe supstance, i duša i telo, u isti mah dobijaju svoj početak i sazdavaju se: duša se sazdava od duša roditelja, kao i telo od tela roditelja… Kao osnova za ovo rasuđivanje služi to što je u ličnosti praoca Adama Bog stvorio sav rod ljudski… Sveti Jovan Kronštatski u svom dnevniku ovako razmišlja: „Šta je to duša čovečija? To je jedna i ista duša ili jedan i isti duh Božiji, koji je Bog udahnuo u Adama, koje se od Adama i do sada rasprostire na sav rod ljudski“. To shvatanje izraženo je i u Crkvenim praznicima Začeća Presvete Bogorodice, Začeća svetog Jovana Preteče i u praznovanju početka našeg spasenja, to jest Blagovesti Presvete Svagdadjeve Marije. U bogoslužbenim pesmama tih praznika o začetome se govori kao o punovrednom čoveku. A iz Evanđelja po Luki nam je poznat susret Jelisavetin sa Djevom Marijom: I kad Jelisaveta ču čestitanje Marijino, zaigra dete u utrobi njezinoj. Tu se jasno vidi a dete u utrobi (u našem slučaju sveti Jovan Preteča) nije samo potpun čovek, nego da ima mogućnosti da reaguje na okolnosti van utrobe. Takvih primera ima i u žitijima svetih. Sveti Sergije Radonješki se tri puta oglasio iz majčine utrobe za vreme Božanstvene Liturgije. Sve to potvrđuje Crveno učenje da je embrion autonoman samostalni čovek i da oduzimanje života tom biću od prvog trenutka nije ništa drugo do ubistvo.

Treće: Od prvih vekova postoje zakoni i pravila Crkve protiv abortusa. U prvom veku, u drugoj glavi „Učenja Dvanaestorice Apostola“ nalazimo direktnu zabranu abortusa. I drugi Sveti Oci od samog su početka istupali protiv abortusa. Sveti Jovan Zlatoust, na primer, razobličavajući preljubnike, govori: „Zašto sejati tamo gde sama njiva nastoji da pogubi plod? Gde se pre rođenja dešava ubistvo; jer ti bludnicu ne samo da razvratu podražavaš, nego je još i ubicom činiš. Vidiš li, kako od pijanstva nastaje blud, od bluda preljuba, a od preljube ubistvo?“

Četvrto: Crkva smatra (i uvek je smatrala) abortus teškim grehom i nalagala je stroge kazne za one koji ga čine. 21– pravilo Ankirskog sabora glasi: „Ženama koje od preljube začeše i plod istrebljuju i zanimaju se pravljenjem čedomornih otrova prethodnim određenjem zabranjeno je bilo pričešćivanje Svetim Tajnama do smrti: i tako se postupa. Tražeći nešto snishodljivije, odredili smo da takve prolaze desetogodišnje vreme pokajanja, po ustanovljenim stepenima“. Treba primetiti da Sveti Oci tog sabora nisu mogli ni zamisliti da bi neko ubijao plod začet u braku i stoga pretpostavljaju da ovo biva samo kod onih koji začinju od preljube.

Sveti Vasilije Veliki u svom drugom pravilu odlučno prekida sve razgovore o stadijumu razvoja embriona. On piše: „Ona koja sa predumišljajem ubije začeti plod podvrgava se osudi za ubicu. Tananog razlikovanja ploda koji se obrazovao ili se nije još obrazovao kod nas nema“. A u osmom pravilu on govori: „… one koje daju otrov za izbacivanje ploda začetog u utrobi su ubice, kao i one koje primaju čedomorne otrove…“

Ali, oci i braćo, da li je to očigledno za našu pastvu? Ne gubimo li mi vreme izlažući opštepoznate činjenice? Nažalost, nedopustivost pobačaja uopšte nije opšteprihvaćena činjenica, čak i među našim Pravoslavcima. Evo primera iz pastirskog rada Vladike Mitropolita Vitalija, koji je na kraju II svetskog rata organizovao logor za ruske izbeglice u blizini nemačkog gradića Fišbek. Vladika, tad još iguman, primetio je da mladi supružnici u logoru skoro uopšte ne rađaju decu. Shvativši o čemu je reč, otac Vitalije je počeo da propoveda sa amvona i prilikom ličnih pastirskih susreta da su abortusi nedopustivi. U toku sledeće godine rodilo se mnogo dece. Ljudi su srcem osećali težinu tog greha, ali umom to nisu shvatili.

Često čujemo mišljenje da je komunizam za sedamdest godina pogubio rusku zemlju. To je istina, ali kad se to kaže uglavnom se govori o ekologiji i ekonomiji. Retko ko shvata da je ona pretvorena u zemlju ubica. Po najkonzervativnijim statističkim podacima, prosečna sovjetska žena u toku života načini šest abortusa. U „Pravoslavnom životu“ čitamo: „Svaki četvrti abortus u svetu je – sovjetski. A ako se uzme da je ova pojava među ženama Srednje Azije retka, jasno je da su epidemijom čedomorstva zaraženi – Rusija, Ukrajina, Belorusija, Pribaltik i Moldavija. Svake godine se u našoj, ruskoj zemlji u utrobi majčinoj ubija (i to prema zvaničnoj statistici) osam miliona ljudi, a to je broj stanovnika Moskve; u samoj stvari, ubistava je mnogo više“. Dakako, nisu samo majke, nego i očevi pobijene dečice krivi za greh čedomorstva. Na taj način, najveći deo stanovništva je direktni učesnik u ubijanju. Nije li to jedna o glavnih prepreka preporodu ruskog naroda? Ali i ovde, u inostranstvu, svi su svesni težine te pojave. Uveren sam da je svim duhovnicima poznata raširenost toga greha.

 

3.Naredna mogućnost koju imaju savremeni supružnici jesu specijalne medicinske analize.

 

Najrasprostranjenija među njima, a i moralno najproblematičnija, jeste aminocenteza.

U čemu se ona sastoji? Dugom iglom probija se majčina utroba, probija se amnionska kesica i uzima se manja količina amnionske tekućine, u kojoj pliva embrion u utrobi. Ta tečnost sadrži detinje ćelije koje se podvrgavaju genetskoj analizi. Postoje i druge slične analize koje se zasnivaju na srodnim načelima? Tako je moguće otkriti bolesti genetskog porekla (naprimer, Daunov sindrom, mongoloidnost). Neophodno je odmah reći da ta analiza sama po sebi nosi veliki rizik zaraze, povređivanja, pa čak i smrti za dete. Zašto je ova procedura moralno sumnjiva? Stvar je u tome da ako se otkrije bilo kakva bolest, skoro jedini izlaz jeste – pobačaj. To jest, ako se otkrije da je dete nenormalno, roditeljima se predlaže da ga unište. Američki lekari imaju nepisani zakon nazvan „Standarts of care“ po kome doktori predlažu analize i abortus kao rešenje nastale situacije. U skladu s ovim standardima lekar koji ne predloži slične analize podvrgava se sudskom progonu. Stoga je naša dužnost da mladim suprugama objasnimo gnusni rezultat procedure. Zabranjivati ove analize u potpunosti ne treba, pošto ima retkih slučajeva u kojima se kod deteta otkriva naročita bolest čije je lečenje moguće preduzeti odmah nakon rođenja. Treba dodati da se analiza katkad koristi za određivanje pola deteta. Jedna od genetičkih informacija koja se dobija prilikom analize jeste pol deteta (ženski ili muški). Ako se pol ne dopada roditeljima, oni svog potomka imaju pravo da ubiju i da se nadaju da će im sledećeg puta zametak odgovarati. U ovom slučaju teški greh čedomorstva združuje se s još težim grehom gordosti.

4.Supružnicima nesposobnim da rode savremena medicina nudi čitav niz raznih terapija.

Najrasprostranjenije su: a) veštačko oplođenje; b) surogatno roditeljstvo; v) premeštanje embriona; g) oplođenje u epruveti.

Ne bi se ni moralo govoriti o tome da ova sredstva nisu tako raširena u naše doba. U SAD se na taj način rađa oko 20 000 dece. Postoji realna mogućnost da se i nekom od naših mladih supružnika predloži nešto slično, pa ćemo ukratko o problemima ovih metoda.

Najuobičajeniji metod je veštačko oplođenje. Postoje dva tipa oplođenja: seme muža se na veštački način smešta u utrobu žene. To je jedini način kome se može dopustiti izvestan stepen dozvolivosti. 2) Drugi vid veštačkog oplođenja prelazi granicu dopustivosti jer se seme stranog, nepoznatog muškarca smešta u ženinu utrobu, a to nije moguće prihvatiti.

Naredni metod – surogatno roditeljstvo – koristi veštačko oplođenje da bi se izbegla nesposobnost rađanja žene. Utroba majke surogata (zamenive) veštački se oplođava semenom oca. Kad se dete rodi, predaju ga ocu i njegovoj supruzi. Za Hrišćane je ova praksa nezamisliva.

Četvrti i poslednji metod od onih koji se primenjuju je oplođenje u epruveti. Uzima se muško seme i žensko seme i oplođenje se obavlja u epruveti, tačnije rečeno u „tanjiriću“. Kao posledica toga, dobijaju se na desetine zametaka od kojih se najzdravije smešta ili u utrobu majke ili u utrobu majke surogata. Neupotrebljeni embrioni se ili uništavaju ili se zamrzavaju za slučaj da se nasađeni zametak ne primi. S obzirom da ovi metodi još nisu usavršeni, nužno je usađivanje u majčinu utrobu. Ali blisko je doba u kome će embrion moći da potpuno raste i razvija se iz epruvete. U toj oblasti medicina je stupila na teritoriju u kojoj rešava o onome o čemu može da rešava samo Bog.

Pogledajmo malo one etičke probleme koji se tiču vaspitanja naše dece i omladine. Nekoliko godina je prošlo od kada je protojerej Vladimir Glindski na sledeći način definisao savremeno moralno stanje koje okružuje naše vaspitanike: „Drvo poznanja“ u potpunosti je zaklonilo „drvo života“. Predstava o grehu uništena je. Moral se zasniva na bezbožnim načelima. Poimanje ljudske ličnosti je unakaženo: ona postoji, samostalno, radi sebe, bez ikakve veze s Bogom. U nezdravom načinu smene generacija – većina mladog pokolenja, zbog krajnjeg poprostačenja unutrašnjeg sveta mladića i devojaka, svuda sebe oseća kao jedinstveni klan, makar da je to jedinstvo lišeno bilo kakvog idejnog sadržaja. Unutrašnja nastrojenost takve emancipacije omladine izražava se u borbi protiv lepote i poretka u svemu: u ponašanju, u zabavama, u odevanju; nasuprot tome, podvlači se uništenje estetike i stida i svačije potčinjavanje modi, uprkos individualiosti.

Svoju lišenost principa savremeno čovečanstvo naročito jako pokazuje u potpunom zanemarivanju sedme zapovesti. Opšte–poznata je činjenica da se pedesetih i šezdesetih godina ovog stoleća zbila tzv. „seksualna revolucija“. Sve „zastarele“ zabrane protiv zverolikog života ukinute su i čovečanstvo je ušlo u doba „slobodnog morala“ i „slobodne ljubavi“. Rezultat tog prevrata je – otvoreno uništenje normalnog ljudskog ustrojstva. Čovečanstvo je odstupilo od božanstvenog i duhovnog i potpuno se pogruzilo u plotsko, zversko, demonsko. Statistika koja opisuje moralnu sliku savremenog čovečanstva vrlo je obimna. Istraživači se rado kupaju u toj prljavštini. No pošto sadašnje moralno stanje ne može da u izvesnoj meri ne dodirne i najiskrenije Hrišćane, koji žive u razvratnoj sredini, navešćemo nekoliko podataka te statistike da bismo ilustrovali dubinu ponora u kojoj se nalazi savremena naravstvenost. Prema najkonzervativnijoj američkoj statistici, do 15 godina 51% dečaka i 31% devojčica gubi nevinost. Do 18 godina, 80% dečaka i 56% devojaka nisu više devstveni. Svake godine u drugom stanju ostaje oko 500 000 nepunoletnih devojaka. 50% tih trudnoća okonča se pobačajem. 55% muževa i 45% žena varaju svoje bračne drugove.

Ali razvrat se time ne ograničava. Sada su muželožništvo, skotološtvo, razvraćanje dece, pa čak i incest – postali normalni. Državni univerzitet Masačusets u gradu Amherstu u svom statutu 1991/92. godine zabranjivao je diskriminaciju na osnovu „rase, veroispovesti, pola, uzrasta, statusa oženjenosti ili udatosti, nacionalnog poretka, fizičkih nedostataka, veteranskog statusa ili seksualne orijentacije, osim one seksualne orijentacije čiji su subjekti želje ili delovanja maloletnici“. Nedavno su izašla školska pravila za 1991/92. Izbačeno je poslednjih petnaest reči, to jest univerzitet Amherst više ne diskriminiše bludnike čiji su objekat i predmet delovanja maloletna deca. A to je najviša američka školska ustanova, svuda uvažena.

Mnogi tvrde da su gresi savremenog društva uvek postojali. Zaista, ako pogledaš u Trebnik, svi savremeni gresi tamo su pobrojani. Ali se moderna epoha od sviju drugih razlikuje po tome što se onda greh, ma kako raširen bio, uvek smatrao grehom. Sada su se svi pojmovi izopačili. Grehovno ponašanje smatra se u potpunosti prihvativim, čak i zdravim.

Milostivi, štedri i dugotrpeljivi Gospod, Koji ne želi smrt grešnika, nego da se obrati i živ bude, palom čovečanstvu šalje pedagoško–popravne kazne. Epidemija SIDE nije ništa drugo do urazumljujuća kazna Božija. Glavni načini zaražavanja tom bolešću su bludničenje i upotreba inficiranih igala prilikom ubrizgavanja droge. To je otvoreni, neosporni rezultat grehovnog ponašanja. Ali, govori li ko od društvenih delatnika o tome, piše li o tome štampa? Ne, naprotiv. Čak i najmanji nagoveštaj da je reč o dopuštenju Božijem zbog grehova izaziva greh i negodovanje. Još crnje i gore: liberalne snage su epidemiju iskoristile da bi u školama, od najmlađih razreda, uveli seksualno vaspitanje. Država Nju Jork svojim školama preporučuje da obaveštavanje o SIDI počne od devete godine. U višim razredima administracija počinje da deci deli prfilakte koji tobož sprečavaju širenje SIDE. Mnogi zdravoumni lekari tvrde da nema dokaza da profilaktici smanjuju rizik inficiranja. Pa ipak, decu uče „bezopasnom bludničenju“, što je de facto blagoslov školskih vlasti za takvo detinje ponašanje. Nije slučajno da je u SAD, među verujućim Hrišćanima, sve prisutnija praksa učenja dece kod kuće. Već postoje mnoge protestantske, rimokatoličke i jednostavno konzervativne zajednice koje (svakako za novac) šalju materijale za učenje sa svim potrebnim učilima na kućnu adresu. To je veliki podvig za majku, na kojoj uglavnom leži obaveza domaćeg poučavanja. Nisu svi sposobni za to, ali, zbog atmosfere koja caruje u društvenim školama, to sve više postaje jedini mogući izlaz iz trenutnog položaja.

No čak i ako pobožne hrišćanske porodice sačuvaju sebe i svoju decu od loših uticaja okolnog sveta: ne opšte i deci ne dozvoljavaju da opšte sa razvratnim elementima; šalju decu u specijalne škole ili ih sami obučavaju – jednom rečju, nastoje da sebe sačuvaju od svakog zla, uprkos njihovim naporima u kući im se nalazi TV–aparat i oni ga često gledaju. Svi zli uplivi od kojih su se tako brižljivo čuvali u koncentrisanoj formi stižu im kroz taj užasni aparat. S obzirom na to da je ova pojava česta i među moralno ispravnim ljudima, gledanje televizije se može smatrati najopasnijim elementom u savremenom društvu. Profesor Nil Poustmen u časopisu „Us World and News Report“ piše sledeće o uticaju TV–programa na decu: „Gledanje televizije ima katastrofalan uticaj na decu. Ono sve tajne i tabue otkriva deci, i time uništava granicu koja svet dece odvaja od sveta odraslih. Taj aparat, po svom ustrojstvu, deci oduzima detinjstvo. On istu informaciju predaje svima, bez obzira na pol, uzrast, obrazovanost ili životno iskustvo gledaoca. Na taj način iščezavaju mnogi važni kriterijumi kojima dete razlikujemo od odrasloga. Na primer, jedna od glavnih razlika između odraslog čoveka i deteta jeste to što odrasli zna i poima životne aspekte koji su za decu – tajna. Televizija sve tajanstveno u životu prikaže. U potrazi za senzacijama koje treba da privuku gledaoce ona se ne boji da prikazuje homoseksualizam, incest, razvod, razvrat, raspojasanost, narušavanje bračne vernosti i razne vrste okrutnosti i sadizma. Televizija igra vrlo važnu ulogu u vaspitavanju dece važniju no što je igra škola. Između šeste i osamnaeste godine svog života prosečno dete pred televizorom provede između 15 000 i 16 000 časova. U školi provede samo 13 000 časova“, završava Poustmen u časopisu „New England Journal of Medicine“.

Da televizija ne može a da nema strašan uticaj ne samo na decu nego i na odrasle pokazuje činjenica da je u prosečnoj američkoj porodici ona prisutna 49,5 časova sedmično. Ako je pravoslavna porodica zauzeta gledanjem televizije (a takvih je nažalost mnogo), kada će naći vremena za čitanje duhovne literature? Neće imati vremena ni za razgovore s decom, a oni su vrlo važni za vaspitavanje dece u pravoslavnom duhu. Baćuška otac Jovan Kronštatski često je besedio protiv posećivanja pozorišta, smatrajući njegov loš uticaj opasnim. Šta li bi baćuška rekao sada kada bi saznao da pravoslavni Hrišćani primaju pozorište u svoj dom, i to ne samo u njegovim kulturnim vidovima nego često i u najodvratnijim njegovim varijantama? Oci i braćo, gledanje televizije može se smatrati najštetnijom pojavom savremenosti. Ranije se moglo govoriti o nekakvoj koristi koje to gledanje donosi. Ako je štogod korisno od toga i ostalo, ono je sasvim beznačajno, i biva u potpunosti neutralizovano ogromnom štetom koja se gledanjem TV–a nanosi. Došlo je vreme da se traži potpuno izbacivanje ovog pogubnog aparata iz domova naše pastve.

Ali, i bez televizora savremeni život usmeren je na sasvim pogrešnu stranu. Odbacivši Boga i Njime darovani večni život, savremeno čovečanstvo obrelo se u jezivom ćorsokaku. Zaboravivši svoju duhovnu besmrtnost, ono je svu svoju nadu položilo u ovozemaljski život. Po savremenom shvatanju, sve se smrću okončava i, samim tim, cilj celokupnog zemaljskog postojanja je dostizanje nasleđa. Svi napori usmereni su na sticanje zemaljskih dobara. Ljudi svu energiju troše na materijalne uspehe i zadovoljstva – a to je energija koja bi se mogla bolje iskoristiti radi duhovnog usavršavanja. Takav, ograničeni pogled na svet, utiče, nažalost, i na verujuće ljude. On ne samo da obogaljuje pogled na život, nego i pogled na smrt. Zbog gubitka vere u Boga i nade na budući život savremeno društvo upada u dve krajnosti u vezi sa smrću. Jedna je – beskonačno i besmisleno produžavanje života teških bolesnika. Druga krajnost, koja stiče sve veću popularnost u štampi, još je strašnija i bogohulnija – davanje mogućnosti teškim bolesnicima i prestarelim da sami okončaju svoj život.

Da bismo ilustrovali tu krajnost, tu drugu zabludu, dozvolite mi da pročitam skraćeni prevod članka objavljenog u martu 1991.

Autor članka je doktor Timoti Kvil koji radi u ročesterskoj bolnici, u blizini našeg hrama. Naslov članka je „Slučaj individualne odluke“. Navodim ga u skraćenom obliku. Upozoravam vas da je vrlo varljiv i lukavo napisan.

„Dijana se osećala loše, izašle su joj nekakve ospe. Nekakvo neodređeno podozrenje primoralo me da je uputim na analizu krvi. Crvenih krvnih zrnaca bilo je 22%, a belih – 4,3, pri čemu su bili nađeni metamielociti i bela zrnca neobičnog izgleda. Analiza koštane srži potvrdila je najcrnje pretpostavke: oštra mielomonocitna leukemija. Kad se tragedija desila, ostalo nam je samo da se bilo čemu nadamo. Razvitak medicine u toj oblasti i nove tehnologije omogućavali su veliki uspeh – otprilike 25% bolesnih se lečilo. Mada se hematolozi često spore o tome koliki je zaista procenat izlečenih, svi se slažu da, ako se slučaj ne podvrgne lečenju, neminovna je smrt kroz nekoliko dana, sedmica, ili, u najboljem slučaju, meseci.

Shvatajući da je svako odugovlačenje opasno, naš onkolog objasnio je situaciju Dijani i predložio joj da se priključi na kateter Hikmana, da bi hemioterapija počela odmah posle ručka. Kad sam je sreo odmah nakon toga, ona je bila uplašena njegovim nalazima o neophodnosti lečenja i potresena konačnošću dijagnoze. Jedino je želela da se vrati kući, svojima. Nije postavljala nikakva pitanja u vezi s lečenjem i, uopšte, rešila je da se ne leči. S njom smo razgovarali o tragediji koja se desi i o nepravdi sudbine. Shvatao sam da je, zbog toga što ona odlazi, nužno da njoj i njenom mužu saopštim da je svako odugovlačenje vrlo opasno, da bolest ne može proći sama po sebi i da je u najkraćem roku neophodno preduzimanje nekih mera. Dogovorili smo se da se vidimo za dva dana. Kroz dva dana vratila se sa mužem i sinom. O svemu smo nanovo podrobno popričali. Ostala je pri svojoj odluci – da ne počinje da se leči i da vreme koje joj je preostalo provede van bolnice. Bio sam primoran da se s njom složim. Vrlo me je dirnulo to sa kakvim je dostojanstvom ona ušla u poslednji period svog života, kako je kontrolisala svoje ponašanje“.

U toku svoje prakse stekao sam veliko iskustvo u korišćenju lekova za smirenje bolova, koji poboljšavaju pacijentovo individualno osećanje i umaljuju njihova stradanja. Dijani sam objasnio filosofiju tog komfornog lečenja, kojeg sam se odlučno držao. Mada me razumela i složila se s tim, rekla je da to ne želi ni u kom slučaju. Kad dođe čas, želela bi da sebi oduzme život na najbezbolniji način. Uočavajući njenu ljubav prema nezavisnosti i rešenosti da sebe kontroliše, smatrao sam takav zahtev razumnim. Rekao sam da posedujem informacije iz društva „Hemiock“ koje joj mogu bita korisne.

Kroz nedelju dana pozvala me i zamolila za nešto protiv nesanice – barbiturate. Pošto sam znao da oni mogu biti iskorišćeni za samoubistvo po planu koji nudi društvo „Hemiock“ pozvao sam Dijanu da sve detaljno analiziramo. Shvatio sam da problem s nesanicom ne postoji, ali da je njen glavni cilj da stvori zalihu barbiturata dovoljnu da, u slučaju potrebe, sebe liši života. Takva mogućnost bi je smirila i dozvolila joj da normalnije živi. Uverio sam se da zna kako se barbiturati koriste protiv nesanice ali i koja je količina potrebna za samoubistvo.

Bol u kostima, slabost, umor, temperatura postali su jači. Mada su lekari, njena rodbina i ja činili sve da joj umanje stradanje, bilo je jasno da se kraj približava. U najbližoj budućnosti Dijani je pretilo ono čega se najviše bojala – sve veća nepokretnost, zavisnost od drugih i teški izbor između podnošenja bolova i primanja narkotičkih lekova. Pozvala je svoje najbliže prijatelje i saopštila da će uskoro umreti. Kako smo se dogovorili, saopštila je to i meni. Kad smo se sreli, shvatio sam da zna šta radi, da joj je teško i strašno da umre, ali bi joj bilo još gore da ostane u životu i da strada. Rastajali smo se sa suzama i ona je obećala da ćemo se u budućnosti sresti na njenom omiljenom mestu, na obali Ženevskog jezera, gde na zalasku sunca plove zmajevi.

Kroz dva dana zvao me je njen muž i saopštio da je Dijana umrla. Ujutro se poslednji put oprostila s mužem i sinom i zamolila ih da je u toku časa ostave samu. Pošto je prošao jedan čas, koji im se činio kao večnost, našli su je na otomanu, pokrivenu njenim omiljenim šalom, gde leži veoma tiho. Nije bilo nikakvih tragove borbe, izgledala je vrlo spokojno. Zvali su me da me pitaju šta da rade“.

Zaprepašćujuće je koliko mnogo srodnika i lekara pomažu (u tajnosti) svojim pacijentima da lakše umru, ako mu predstoje velika stradanja. Zaprepašćujuće je koliko mnogo teških bolesnika ili umirućih pacijenata lišavaju sebe života, umirući u samoći i očaju.

„Hoće li ponovo videti Dijanu na obali Ženevskog jezera, u zalazak sunca, dok dečiji zmajevi lete na horizontu?“

Doktor Kvil je toliko uveren u svoju zabludu da se čovek za tren može pokolebati i zapitati „zar nije human takav izlaz iz strašnog položaja bolesnice?“. Ali namah se zaustavih – to je hula na Duha Svetoga. To je bunt protiv Svemudre volje Božije, protiv Istočnika života našeg. Nije slučajno da samoubica lekaru koji joj je pomogao da se ubije obećava susret tamo gde lete aždaje (demoni, nap. prev).

Obratite pažnju kako se ova demonska zamka vešto maskira. I to nije izolovan, jedinstven slučaj. Sad se takva medicinska pomoć sve češće tumači u štampi. Svima je sigurno poznat doktor Džek Kevorkian, pronalazač tzv. „mašine za samoubistvo“. Princip mašine je prost. Neizlečivi bolesnik, koji hoće da završi sa svim mukama svojim, dogovara se sa doktorom Kevorkianom. Doktor otruje bočice za introvenozno ubrizgavanje i poveže pacijenta sa mašinom. Pacijent sam pritiskuje dugme koje pušta otrov i ubija ga. Doktor Kvil i Kevorkijan su avangarda ovog bogohulnog pokreta. Ali sva medicina tome stremi. Sila koja sve pokreće su – finansije. Stvar je u tome što zbog skupoće savremenog lečenja društvo nema novca da bi pomoglo teškim bolesnicima na dug rok. Naprimer, medicinska pomoć čoveku obolelom od SIDE godišnje košta (u proseku) 100 000 dolara. Neki maligni tumori – i više. Broj bolesnika se povećava, a sredstava nema dovoljno. Za bezbožnike, dilema se logički razrešava: ograničiti trajanje bolesti. To se može postići na dva načina. Prvi način, radikalniji, još uvek manje raširen – to su samoubistva na gorepomenut način. Drugi način je stvarnost s kojom se mora suočiti svaki građanin SAD. Stvar je u tome što je prvog decembra 1991. Kongres izdao zakon koji zahteva od svakog pacijenta koji dobija državne subvencije i odlazi u bolnicu ili starački dom da popuni i potpiše tzv. „živo zaveštenje“ ili sličan dokument. Ta zaveštenja daju mogućnost bolesniku, dok je još pri svesti, da odredi stepen agresivnosti medicinskih pokušaja da mu se produži život. Pacijent bira jedan od nivoa iz serije rešenja koja mu se predlože. Jedna krajnost je kad se pacijentu predlažu sva moguća sredstva radi produženja života. Suprotna je kad se pacijent odriče svake pomoći sa strane, uključujući najelementarnije lekove, pa čak i hranu. Između ta dva ekstrema nalaze se razni nivoi pomoći koje pacijent bira.

Sama po sebi, slična zaveštenja ne moraju biti negativna. Pravoslavni Hrišćanin može ih iskoristiti da bi izrekao svoju želju kad mu dođe končina. Na primer, on može da saopšti da mu je od svega važnije da ga pre smrti poseti sveštenik i da ga pričesti Svetim Tajnama. No, s obzirom da je razlog za ova zaveštanja finansijski, mene smućuje to što će u budućnosti jedan od mogućih izbora biti samoubistvo. Pre samo tri meseca u državi Vašington na opšte glasanje stavljen je strašan predlog. Narod je odlučivao o tome da li da se lekarima da pravo da ubijaju hronične bolesnike (medicinskim sredstvima), po njihovoj molbi. Predlog nije prošao, ali na jedvite jade. 47% stanovništva te države glasalo je za to da se ova mogućnost dadne lekarima. Zbog 3% glasača predlog je odbijen, ali će u budućnosti sigurno biti prihvaćen. Na to se ide. Na kraju krajeva, svi će imati mogućnost da sa sobom svrše uz pomoć poslednje tehnike. Izbavi nas, Gospode, od te hule i udostoj nas hrišćanske končine, bez bola, nepostidne, mirne, i da dobar odgovor damo na Strašnom sudu Hristovom!

Da, dragi oci i braćo, vreme naše je teško; po mnogim svedočanstvima apokaliptično. Juriš vraga roda ljudskog sve je silniji. Pastva gine. Ali sve to mora da se zbude. U ovako kratkoj besedi nemoguće je dodirnuti sva važna etička pitanja našeg doba. Ali to nije ni važno. Iz svega što je rečeno jasno je da je jedina Riznica Istine iz koje je moguće crpsti rešenje svih tih složenih problema, jedini izvor Svetlosti Hristove koja prosvećuje i osveštava svakog čoveka koji dolazi u svet – Pravoslavna Crkva. Stoga je jedini put za pravilno rešenje svih naravstvenih pitanja u savremenoj pastirskoj delatnosti život u Crkvi: pokajanje, podvig, molitva. Neki – kolima, neki – konjima, a mi se hvalimo imenom Gospoda Boga našega… Njemu priliči svaka slava i čast, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i svagda i u vekove vekova. Amin.

 

Autor: sveštenik Grigorije Naumenko

Izvor: Borba za veru

Pisani izvor: Zbornik tekstova „Pravoslavna riznica o braku i porodici“, izdanje manastira Slanci, Beograd, 1998.god

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*