Emotivna veza sa oženjenim čovekom (pitanje psihologu)

Emotivna veza sa oženjenim čovekom (pitanje psihologu)

Pitanje:

Poštovana, odgojena sam u pravoslavnoj porodici, no međutim tek u poslednjih godinu dana ja istinski počinjem da razumijevam našu veru. Na to me je podstaklo jedno poznanstvo sa čovekom koga danas duboko poštujem i volim. Kao i on mene, iako je stariji od mene 30 g i naravno ima svoju porodicu.
Naš odnos je potpuno spontan i otvoren, pun razmevanja i istinske ljubavi. Toliko smo kompatibilni da ne prođe dan a da ne pomislim da je on moja srodna duša.
Očajanje u mojoj duši je veće, jer i on tako misli i podstiče naš odnos, za koji smatra da je vanvremenski i nikada nije iskusio sličan.
U meni se lomi moral i svesno znanje šta je dobro činiti i osjećaj spokojnosti, mira i bezbrižnosti kad sam sa njim.
Ne znam da li govori nešto činjenica da bih volela da zavolim identičnog muškarca po osobinama, samo bar 10g mlađeg.

Molim Vas da mi pomognete kako da se oduprem ovom stanju? Kako da se molim da se oduprem grehu, a ni sama ne znam da li je greh ili me Bog poslao njemu?
Hvala Vam unapred na pomoći

 

 

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Poštovana,

 

Situacija u kojoj ste se našli nije nimalo laka, pre svega zbog toga što emocije ometaju osobe koje su uključene u ovu situaciju da jasno prepoznaju šta je odgovor i šta bi trebalo učiniti.

 

Svako ko je iskusio snažna osećanja prema nekoj osobi  (koja nisu samo telesne prirode, već mislim na snažan doživljaj bliskosti, razumevanja i prekida osećaja usamljenosti jer smo našli „srodnu dušu“) zna koliko može izgledati nemoguće odupreti se. Takođe, često se dešava da, usled toga što nam izgleda nemoguće da se odupremo tom osećaju bliskosti, da zaključimo kako je taj odnos, u nekom „kosmičkom“ smislu – prava i autentična stvar. Ako smo pravoslavno verujući, javlja nam se upravo misao da nas je sam Bog poslao toj osobi – kao što ste i sami rekli.

 

Ta misao da je Bog taj koji je spojio vas i osobu koja je već oženjena i ima svoju porodicu (za sada ćemo ostaviti po strani temu razlike u godinama), ta glavna Vaša dilema koju imate, nastaje usled dve stvari:

 

  1. nedovoljnog poznavanja pravoslavne vere, nedovoljne utvrđenosti dušom i srcem u veri, ili tačnije – nedovoljne spoznaje Ko je Bog u koga kažemo da verujemo, šta je Božija Volja i kako je možemo znati, šta je najvažnije što moramo znati i činiti da bismo bili zaista Hristovi, a ne poklonici nekog „boga“ koji našim zemaljskim potrebama i željama više „leži“ i odgovara.
  2. stavljanja svojih želja za iskrenom ljubavlju od muškarca (ili , u njegovom slučaju, ako je iskren kao i Vi u ovome – od žene) na prvo mesto u našem srcu – ispred Boga.

 

 

Nedovoljno poznavanje Hrista i nedovoljna utvrđenost u veri

 

Ovo je nešto od čega pate mnogi pravoslavno verujući hrišćani koji su čak i više godina i decenija u Crkvi i žive liturgijskim, crkvenim životom. Nemojte misliti da je to nešto što se događa samo početnicima.

 

Nedovoljno poznavanje vere, kada je tema bliskih odnosa u pitanju, se manifestuje u tome što nam deluje nemoguće da Bog koji je Ljubav nije na neki način inicirao ili Promišlju Svojom usmerio nas u ovaj odnos koji je prožet toliko tananim osećanjima bliskosti i prepoznavanja, kao nijedan do sada.

 

Istina je, ma koliko nam teško bilo da ovo prihvatimo, da Bog nije i nikad neće inicirati niti spojiti dve osobe u odnos koji je grešan. Jer Bog i greh nisu spojivi – nikad i ni u kom slučaju. Čak ni u onom slučaju koji ne deluje da je greh (a ipak jeste greh) – kao što je odnos između Vas i te osobe o kojoj pišete.

Nama je Bog otkrio o sebi koliko nam je potrebno da znamo, dovoljno za naše spasenje i dovoljno da ga zavolimo svim srcem, takođe nam je otkrio i kako možemo prepoznati da li je nešto Njegova Volja ili nije – sve nam je to dao da zasigurno saznamo u Svetom Pismu.

 

Kroz Njegove Zapovesti, kroz direktne reči samog Gospoda u Novom Zavetu, kroz tumačenja Svetog Pisma od strane Svetih Otaca Pravoslavne Crkve (svetitelja koji su, vođeni Duhom Svetim, objašnjavali i pojašnjavali Sveto Pismo, Hristovu Nauku i duhovne zakonitosti duše) – to je jedini siguran način da saznamo Ko je Bog, naš Spasitelj, koji je cilj našeg života i kako spoznati a onda i slediti Božiju Volju za nas.

 

Bog je direktno kroz svoje Zapovesti rekao : „Ne čini preljube“ , tako da nemamo dilemu u pogledu toga da li je ova situacija u kojoj ste se našli po Volji Božijoj. Teška srca, zaista teška jer mi ovakva pitanja ni kao ženi ni kao psihologu nisu strana, Vam kažem – nije.

 

Nije po Volji Božijoj.

 

Još ću Vam dati jedno psihološko (ali i pravoslavno) pojašnjenje u vezi sa tim kako se dogodilo da se nađete u ovoj situaciji, a potom ćemo videti šta da činite dalje – radi Vas samih i Vaše buduće sreće.

 

Stavljanje sopstvenih (pa i najlepših) želja na prvo mesto u našem srcu – ispred Boga

 

Ova pojava je češće primetnija kod žena, mada ne mora biti i zaista češće prisutna nego kod muškaraca, (u toj razlici u godinama, kao u ovom Vašem slučaju, možda su i češći). Takođe, ovaj problem (nepravilno usmerenje našeg srca) se veoma često pojavljuje i kod žena koje su verujuće, crkvene.

 

Radi se o posebnoj i suptilnoj vrsti idolopoklonstva – u pitanju je idolopoklonstvo našim, najčešće veoma lepim i dobrim, željama.

 

Na primer, u takve lepe i dobre želje spadaju:

  • želja da imamo ispunjavajući odnos ljubavi sa muškarcem, da nađemo pravog, dobrog muža koga ćemo mi voleti i koji će nas voleti, razumeti i poštovati.
  • želja da dobijemo dete
  • želja da dobijemo drugo dete (ukoliko dugo vremena prolazi u pokušaju da ga dobijemo)
  • želja da prekinemo našu usamljenost
  • želja da imamo stabilan i pošten izvor prihoda
  • želja da poboljšamo i ulepšamo uslove našeg života (npr. želja da imamo u ekonomskom smislu bolju situaciju za našu porodicu, veći stan, da odemo sa porodicom na neko putovanje ili obnovimo belu tehniku kako bi sve u našem domu lakše funkcionisalo)

 

Šta nije u redu sa ovim željama? Apsolutno je sve u redu sa njima.

 

Ono gde nastaje problem je kada mi dozvolimo da te želje toliko narastu i ovladaju nama da ih mi stavimo na oltar našeg srca gde im se klanjamo i kojima služimo – da ih stavimo na mesto koje je rezervisano samo i isključivo za Hrista.

 

Nije slučajno (u Svemogućeg Boga nema mesta za slučajnost) što baš prve dve Božije Zapovesti glase da ne treba da imamo drugih „bogova“ (izmišljenih „bogića“) osim Jedinog Boga i da ne pravimo sebi idola kome ćemo se klanjati i služiti.

 

Kada na to mesto našeg srca stavimo bilo koga i bilo šta osim Hrista – nastaju problemi i u našem duhovnom životu, i u duševnom – emotivnom, a često se pojavljuju i telesne bolesti. A takođe nastaju i problemi u međuljudskim odnosima. Jednostavno, sve se poremeti, smuti, zbunjeni smo gde mi to grešimo pa se sve ovako zaplelo i dogodilo.

 

Biti usamljen za ženu koja iskreno želi ljubav je veoma teško. Posebno ako to traje godinama a imate osećaj da ste spremni za ljubav, za brak i da više ne budete samo u nekakvom „predsoblju“ pravog života.

 

Želja za pravom ljubavlju i prekidom usamljenosti ume da naraste toliko da nas učini ranjivim i stavi na toliko tanak duhovni i duševni led a da mi to ni ne primetimo. Verujuće žene čak dolaze u iskušenje da se na Boga i naljute, ili da na neki psihološki način pokušaju tu ljutnju da prikriju i od sebe i od Hrista.

Boga tada doživljavamo kao nekoga ko u našim životima postoji samo i isključivo u funkciji ostvarivanja naše velike i lepe želje. Dakle, jedino što određuje naš odnos sa Bogom je naše očekivanje da će nam, ako budemo dobre vernice, On ispuniti našu želju. Mi ne želimo Njega, nego želimo da nam On bude neka vrsta „zlatne ribice“ koja je dovoljno moćna i samo ako želi ispuniće nam želju.

Ako nam se ta želja duže vremena ne ispunjava, tako nastaje potajna ljutnja na Boga što nam je nije ispunio.

Dešava se da se situacija toliko zakomplikuje da čak u toj zaslepljenosti sopstvenom željom, gladni njenog ispunjenja i već nervozni od čekanja – Boga odbacimo. Ne treba nam, jer nam nije od pomoći, jer „neće a može“ da nam je ispuni.

 

Sve ovo se događa upravo zbog jedne jedine stvari – što smo od naše želje napravili idola, „bogića“ kome služimo, a Živog Boga tretiramo kao sredstvo za ispunjenje želja.

 

 

Šta uraditi dalje?

 

Potrebno je, kao što rekoh gore, da potpuno jasno prihvatite da odnos u koji ste se upleli nije po Božijoj Volji, jer uključuje greh preljube (možda nerealizovane u telesnom smislu, ali i preljuba srcem jeste preljuba, i ona prethodi ovoj prvo pomenutoj)(Jevanđelje po Mateju 5, 28).

 

I da se spremite za borbu koja Vam predstoji. Borbu sa svojom željom za ljubavlju, zatim borbu sa svojim srcem da se oprosti i potpuno odlepi od sadašnjeg objekta Vaše ljubavi (čovekom koga ste pomenuli) i najvažnije – borbu da Hrista unesete u Vaše srce na prvo mesto.

 

Kako to učiniti? Tako što ćemo uložiti trud i vreme da realnost Carstva Nebeskog doživimo (spoznamo) kao opipljivu, veću i lepšu i od najlepše verzije ovozemaljskog života.

 

To se može postići:

  1. kontinuiranim pažljivim čitanjem adekvatnih duhovnih knjiga – pre svega samog Svetog Pisma, tumačenja Svetog Pisma, i literature o duhovnom uzdizanju i očišćenju srca namenjene ljudima koji žive u svetu (dakle, ne monasima).
  2. molitvom – redovnim čitanjem molitava iz molitvenika, i drugih molitava i akatista koje prepoznamo dušom da su nam nekako bliske, da naše srce na njih „odgovara“.
  3. učenje pravilnoj Isusovoj molitvi
  4. čestom ispovešću i pričešćivanju – učestvovanje u tom svetotajinskom životu Crkve (kad kažem „čestom“ mislim na, naravno uz blagoslov sveštenika kod koga se ispovedate, recimo na minimum jednom mesečno, u vreme višednevnih postova i za velike praznike) – česta priprema za ispovest (uviđanje svojih grehova i prikrivenih strasnih privezanosti našeg srca, posmatranje i stražarenje nad svojom dušom), kao i samo Pričešće posebno pomažu u duhovnom životu jer Blagodat Hristova kroz njih deluje.
  5. povezivanjem sa drugim crkvenim ljudima koji se trude da žive duhovnim životom (ovo je često teško u prvom periodu pronaći, tako da ponekad pravoslavni internet forumi mogu poslužiti za prvi korak, recimo kao forum sajta Svetosavlje.org, s tom što sa internetom treba biti jako oprezan i filtrirati ono što nam dolazi od drugih ljudi koji sebe smatraju pravoslavnim).

 

 

Možda Vam ovi moji saveti (koji su, opet, više pravoslavni nego psihološki) deluju nekako preterani – kao da su namenjeni monahu a ne običnoj ženi koja želi da živi u ovom svetu, a hrišćanski.

Međutim, ako pokušate da krenete ovim putem, videćete da u ovim rečima ima i puno psihologije – pre svega ćete osetiti kako se u psihološkom, emotivnom smislu, što više idete Hristovim putem pravi u Vašoj duši taj odmak, odlepljivanje od strasne prilepljenosti za svoje (pa i najlepše) želje.

 

Ta pravilna distanciranost od sopstvenih želja (tačnije, distanciranost ne od samih tih želja već od idolopoklonstva njima) nije nirvana, već samo postavljanje sila duše u pravilan poredak.

 

Čineći tako, sve će se i u psihološkom smislu upraviti na pravi kolosek. Jenjavaće privezanost za oženjenog čoveka, i kad Vaše srce bude spremno i sazrelo Bog će Vam poslati pravog saputnika za spasenje jer to brak i jeste – saputništvo radi lakšeg daljeg uzrastanja u Hristu, da ne budemo snažno iskušavani usamljenošću ili bludom.

 

I u srećnom i blagoslovenom braku čoveka može sačekati uninije (teško raspoloženje, nezadovoljstvo, melanholija, depresivnost, osećaj besmisla i nedostatka radosti) ukoliko je muža ili decu osoba stavila na mesto u srcu ispred Boga.

 

Jednostavno, nema nijedne srećice ovoga sveta koju ako postavimo na prvo mesto u našem srcu (ispred Boga) koja će nas spasiti od uninija.

 

„Ištite najpre Carstvo Nebesko, a sve ostalo će vam se priložiti“ – kaže u Svetom pismu.

 

Iskustvo pokazuje da ako ištemo najpre nešto drugo (srećan brak, da dobijemo dete, da imamo fizički zdravo dete, dobar i stabilan posao ..) a ne Carstvo Nebesko sasvim je izvesno da su nam uninije, teška raspoloženja i drugi problemi zagarantovani.

 

Svi mi ljudi zapravo želimo sreću, a sve ove želje su zapravo ono što mi mislimo da bi nam donelo taj osećaj sreće.

Istina je da možemo postati i ostati srećni jedino ako spoznamo da je našoj duši primarno potreban Bog.

 

I što se više trudimo da obitavamo u realnosti Carstva Nebeskog koje je u nama, to ćemo se i osetiti stvarno srećnim.

A onda ćemo videti kako se i sve ostale okolnosti u našim životima uređuju najbolje po nas, čak možda sasvim drugačije od onoga što smo mi mislili da želimo i što smo mislili da bi nas učinilo bazično srećnim.

 

Želim Vam puno snage, puno vere, mornarski rečeno „dobar vetar“ i dobar početak u hrišćanskom životu,

 

Urednik sajta „Ima nade“

 

 

3 komentara

  1. Jelena Matovic says:

    Postovana urednice, prvi put sam veceras 22Januara 2016 godine posetila Vas sajt i procitala desetinu tekstova i malo sam u euforii koliko sam sretna sto sam pronasla vas sajt. Naime ja sam bila psiholog i napustila psihologiju kada sam uplivala u pravoslavlje od 2007 godine, se trudim da zivim hriscanskim zivotom. Kada sam osetila velicinu i snagu i sustinu odnosno jedinu istinu u Hristu Bogu odbacila sam naucna objasnjenja psihologije. A ipak me kopkalo kako da nekako se bavim ljudima, a da to spoim sa nasom pravoslavnom verom. Vi ste to uspeli i prva osoba koja je istinski Hriscanka i razumeli ste na pravu nacin nasu veru, a povezali je sa znanjem psihologije. Da li bih mogla da se upoznam sa Vama?

    • Urednik Ima nade says:

      Pomaže Bog, Jelena, hvala Vam na lepim rečima. Da, dosta je delikatan i odgovoran poduhvat povezivati pravoslavnu veru i psihološka znanja na pravi način – ne pokušavati psihologizirati duhovnu realnost, niti pridavati nekim striktno psihološkim tegobama neke obavezne duhovne uzroke.
      Naravno da se možemo upoznati, imam Vašu mejl adresu pa ću Vam se javiti, pa da možda navratite u savetovalište tokom februara-marta, jer sam u januaru i delu februara u veoma velikoj gužvi.

      Svako dobro,
      Urednica sajta Ima nade

  2. Veoma postovana. Tema je prilicno stara, ali se nadam da cete moj komentar procitati. Posto prolazim kroz jedan tezi period i ne osecam se potpuno srecnom, zainteresovao me je Vas zakljucak:“Istina je da možemo postati i ostati srećni jedino ako spoznamo da je našoj duši primarno potreban Bog“. Da li moze malo detaljnije objasnjenje, kako, na koji nacin to mozemo spoznati i time doziveti istinsku srecu? Polako prolazi zivot, ne tezim materijalnim stvarima, takva sam od detinjstva, cak sam se i udala iz ljubavi za siromasnog coveka sa sela, ali jos nikako da postanem istinski srecna. Molim Vas za neki putokaz. Unapred beskrajno zahvalna. Andjelija

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*