Duševna bolest i posednutost nisu jedno te isto

Duševna bolest i posednutost nisu jedno te isto

U sekularnom društvu i medijima često se koristi termin „ludilo“ ili „poludeo“ kako bi zapravo objasnili da neka osoba ima neko psihičko oboljenje, Na taj način stigmatizuju same osobe koje se bore sa svojom psihičkom bolešću a takođe se izaziva zazor kod drugih ljudi koji imaju psihičkih tegoba da potraže psihološku i psihijatrijsku pomoć (jer ne žele da budu „ludaci“ ili „poremećeni“). 

S druge strane, sekularna (ateistička, koja nije bazirana na istinama pravoslavne vere i duhovnosti) psihologija, s obzirom da ne priznaje i ne prepoznaje tročlanu strukturu čoveka na duh , dušu i telo , te da pojedine bolesti mogu biti i duhovne prirode, svako duhovno oboljenje (pa čak i samu posednutost) stavljaju u koš sa psihičkim poremećajima i nameću medikamentozno lečenje koje u takvim situacijama ne može da pomogne.

U crkvenoj sredini, pak, često se događa da se o svim psihičkim oboljenjima govori kao o zaposednutosti zlim duhovima.

Pravoslavni psihijatar iz Rusije, Dimitrij Avdejev, u ovom tekstu pojašnjava tačan i pravilan stav Pravoslavne Crkve o poreklu oboljenja, kao i o neophodnosti da svi ljudi koji po svom pozivu i službi dolaze u situaciju da pomažu ljudima u problemu, moraju poznavati razliku između duševnih boelsti i posednutosti kako bi mogli da upute ljude na pravo mesto za pomoć.

Urednik sajta Ima nade

 

***

U avgustu 2013. godine odjeknula je vest o ubistvu sveštenika Pavla Adelgajma. Mediji su preneli da je sveštenika ubio muškarac kojeg je primio u svoj dom: hranio, duhovno brinuo o njemu. Čovek je ubio sveštenika i ranio sebe. U medijima i u crkvenoj sredini su u vezi sa tim počela da se pojavljuju različita mišljenja i tekstovi. Osobu koja je izvršila ovaj strašni zločin opisuju i kao psihički bolesnog ali i kao posednutog. Koliko su ovi pojmovi, psihička bolest i posednutost, slični?

 

Ovo pitanje predstavlja i temu našeg razgovora sa poznatim pravoslavnim psihijatrom, Dimitrijem Avdejevim.

 

 

– Dimitrije, molim Vas da nam objasnite – da li psihička bolest i posednutost predstavljaju sinonime?

 

– Daleko od toga da su duševna bolest i posednutost uvek jedno te isto. Ispred mene se nalazi jedan pravoslavni časopis i u njemu naslov teksta: „Neophodna su pravila za kontakt sa poludelima“. Pretpostavlja se da su u pitanju pravila za kontakt sa bolesnim ljudima. Nakon dva reda u tekstu se umesto reči „poludeli“ koristi reč „posednuti“. A zatim pasus niže opet reč „poludeli“. Na kraju teksta autor iznosi mišljenje da većini posednutih nije potrebna duhovna pomoć već neodložna hospitalizacija. Sve je pomešano! Posednutom čoveku je upravo neophodna pre svega duhovna pomoć, dok je bolesnom potrebno lečenje, ponekad i hospitalizacija. Zamislite samo kako će reagovati verujući čovek koji je psihički oboleo a koji čita ovaj tekst? Da li možete da zamislite njegovo duševno stanje? Znam za mnoštvo slučajeva kada psihički oboleli ljudi svoju bolest doživljavaju kao krst koji im je poslao Gospod, zahvaljuju Bogu za nevolju koja im je poslata. Oni rastu duhovno, mole se, ispovedaju i pričešćuju. Zato treba prvo promisliti pre nego što se ovako nešto napiše ili kaže!

 

– Zaista, potrebno je ne samo razmišljati već i poznavati temu o kojoj se piše. Kada su u pitanju neke ovako osetljive teme znanje nedostaje ponekad, ne samo novinarima, već kako mi se čini, i nekim sveštenoslužiteljima.

 

– Ljudi znaju, recimo, da je ranu neophodno očistiti i obraditi jodom. Ako je u pitanju visoka temperatura, svi znaju da je potrebno pozvati lekara, popiti aspirin. Posekao si prst – stavićeš zavoj. To je takođe dobro poznato. Međutim, o psihijatriji ne znaju apsolutno ništa. Verujući ljudi ponekada postaju žrtve, neću prezati da ovo kažem, nekih pseudo-duhovnih saveta i blagoslova. Poznat mi je slučaj kada je majka sa svojom bolesnom ćerkom, psihijatrijskim invalidom drugog stepena otišla do jednog sveštenika po savet. Sveštenik nije blagoslovio ćerku da se leči medikamentima. Njih dve su poverovale tom svešteniku. Drugog dana se njeno stanje drastično pogoršalo. Majka i njena kći su došle po savet kod mene. Ja sam se, naravno, zalagao za nastavak lečenja. Na to su mi odgovorile: „A šta sa blagoslovom sveštenika?“ Zaćutao sam. Oni su sa verom išle kod tog sveštenika (o njemu se proneo glas) i evo kakav je rezultat nastao. Posavetovao sam im da još jednom odu do tog sveštenika čim mu toliko veruju i da se pozovu na mišljenje lekara-psihijatra. Ako ni to ne pomogne, mogu da se obrate i nadležnom episkopu u cilju razjašnjenja situacije.

 

– Da li u Crkvi postoji neki opšteprihvaćeni pogled na prirodu duševnih bolesti?

 

– Postoji dokument koji je prihvaćen pre trinaest godina na Arhijerejskom Saboru sa nazivom „Osnove socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“. Jedan od odeljaka ovog dokumenta posvećen je psihijatriji, tačnije, odnosu Crkve prema uzrocima psihičkih poremećaja, kao i načinima lečenja bolesnih. Podsećam da Crkva izdvaja tri glavna uzroka (tri glavna pravca) iz kojih se razvijaju psihičke bolesti: čovekova priroda, grehovne strasti i demoni, to jest, izdvajaju se individualno-biološki, duhovno-psihološki i demonski uzroci javljanja patologije psihe. Veoma važno je da se ovi uzroci ne mešaju. Ako je pred nama bolesna osoba, onda je pre svega potrebno da se ona leči. „I daj mjesto ljekaru, jer i njega je stvorio Gospod, i neka se ne udaljuje od tebe, jer ti je potreban“. (Prem. Sir. 38:12) U meri ozdravljenja (kada je to moguće) duhovna pomoć će rasti, a medicinska se smanjivati. Rođacima bolesne osobe je potrebno da znaju makar uopšteno osobenosti kliničke slike i toka konkretne bolesti. Neophodno je pokušati sa uočavanjem nekih predznakova akutne faze bolesti da bismo „zvonili na sva zvona“, stupili u kontakt sa lekarom, a duhovnika zamolili da pojača molitve za bolesnu osobu. Ovo je jako, jako važno. Osvrnimo se sada ponovo na tragediju koja se dogodila, na ubistvo protojereja Pavla Adelgajma. Da je sveštenik ispravno procenio da se pred njim nalazi psihički bolestan čovek sve bi moglo da bude drugačije. Naravno da je bilo potrebno da se preduzmu određene mere bezbednosti.

 

– Na primer, kakve?

 

– Nije trebalo primiti tog čoveka kod sebe u dom, izlažući opasnosti i sebe i ukućane. Po tvrdnji očevidaca,ponašanje mladog čoveka je bilo neadekvatno. Zato je moglo da se posumnja u psihičko oboljenje i potražiti pomoć psihijatara. U takvim slučajevima duhovnik i lekar treba da rade zajedno. Neprestano govorim o neophodnosti izučavanja, makar i kratkih osnova psihijatrije od strane budućih pastira. Zašto govorim o pastirskoj psihijatriji? Radi se o tome da pastir može biti prvi čovek ili jedan od prvih ljudi koji će stupiti u kontakt sa bolesnom osobom. I od sveštenika u tom trenutku mnogo zavisi. Ovom pitanju se ne pridaje značaj koji je potreban. Na primer, čovek na ispovesti može da se kaje zbog stalno prisutne čamotinje dok istovremeno može bolovati od depresije. Na prvoj etapi mu je neophodna medicinska pomoć. Po meri ozdravljenja „tas na vagi“ ovakve pomoći će se smanjivati, dok će duhovna rasti. Postoje i druga psihička oboljenja koja mogu da se sakriju, transformišu, „preobuku“ u duhovno loše stanje.

 

– Rekli ste da je važno da se pastir snađe i shvati gde su duhovni problemi u pitanju, a gde problemi psihičkog zdravlja. Kako sveštenik da se snađe u ovome? Gde može naći detaljnije informacije?

 

– Potrebno je da se izuči predmet o kome govorimo. On se može zvati i različito, mogu biti ili „Osnove pastirske psihijatrije“ ili „Pitanja kliničke psihijatrije“. Pokušao sam da sastavim malu knjigu (sadrži u sebi petnaest predavanja) u kojoj je materijal izložen na dostupan način: „Formiranje hrišćanskog odnosa prema psihičkim oboljenja – izvodi iz predavanja“. Postoji i druga literatura na tu temu.

 

– Znam da često imate predavanja i van granica Rusije za sveštenike, psihologe, lekare. Da li i u Rusiji imate slična predavanja?

 

– Da, zaista, u poslednje vreme često odlazim da govorim van zemlje. Više puta sam govorio i u drugim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama. I u Rusiji imam predavanja slične tematike ali su danas nekako manje počeli da se interesuju za ova pitanja, ima manje i poziva. Međutim, problem je prilično aktuelan. Naveo bih samo neke brojke:

 

–          na 100 000 stanovnika naše zemlje ima od 2500 do 3000 psihički bolesnih ljudi;

–          30 osoba na 100 000 stanovnika svoj život završava samoubistvom;

–          70 000 mladih osoba svake godine umire u Rusiji od narkotika.

 

Psihičko zdravlje ljudi ne predstavlja samo usko-medicinsku temu. To je u suštini jedan od najvažnijih državnih problema koji zadobija izuzetno važan socijalni značaj. Crkva ne treba ćuti i ona i ne ćuti, ali je potrebno da govori još glasnije. Saradnja sveštenika i lekara (verujućeg lekara, na primer) mora biti dovoljno intenzivna, aktivna, bliska. U društvu je po mogućnosti neophodno formiranje pravilnog odnosa prema pitanjima duševnog zdravlja i nikako se ne smeju ubrajati svi psihički bolesni ljudi u grupu posednutih zlim duhovima i slati se na čitanje molitava za isterivanje demona. Potrebno je da se ovo jasno razume. Tekst o kome sam govorio na početku predstavlja tipičan primer kako ne bi trebalo pisati: posednuti, đavoimani i psihički bolesni se koriste, avaj, kao sinonimi.

Postoji i drugi problem: „etiketu“ poludelih pokušavaju da zalepe mnogim zločincima. Neki Vinogradov je krajem prošle godine pucao u svoje kolege na poslu i čuli su se glasovi da je u pitanju šizofrenik. A nije tako. Danas je on već osuđen. Ili Amerikanac Adam Lanza koji je priredio strašan pokolj u školi, koji je ubio desetine dece. I njegov zločin su pokušali da objasne samo psihijatrijskim motivima. To nije ispravno. Svojevremeno sam napisao knjigu koja se zove: „O psihičkim poremećajima i patologiji duha“. U mnogim slučajevima u pitanju je upravo „patologija duha“. U pitanju je duboka povređenost čovekove duše. Baviti se ekspanzijom psihijatrije u tim slučajevima nije dozvoljeno. Važno je da sve bude na mestu i u pravo vreme. Potrebno je da se bolesna osoba pregleda i da se pokuša sa ukazivanjem pomoći. A kada, na primer, adolescenti prebiju beskućnika ili kada trinaestogodišnje devojčice idu ulicom sa pivom i cigaretom u rukama, kada neprestano psuju – u pitanju više nisu psihijatrijski problemi, već problemi odsustva duhovnosti, porodice i vaspitanja.

 

– Neki ljudi smatraju da psihički bolesne osobe nije neophodno lečiti, već im treba čitati molitve. Šta možete reći po tom pitanju?

 

– Kao prvo, to zavisi od samog sveštenika. Mnogi sveštenici ovim problemima prilaze veoma pripremljeno. Međutim, daleko je da svi imaju jasnu predstavu o prirodi psihičkih poremećaja. Na primer, poznat mi je slučaj kada je jedan sveštenik odlučio da će samo duhovnim sredstvima pomoći čoveku. Ukinuo je bolesnom čoveku lečenje, a nakon određenog vremena bolesnik je izvršio samoubistvo. Drugi slučaj se dogodio u Rumuniji. Tamo je na sud dospeo jedan jeromonah koji je glađu izmorio do smrti jednu monahinju pretpostavljajući da će joj takvim postom pomoći. Kako sada razumem ona je imala težak oblik šizofrenije. Kao rezultat ovog „duhovnog“ eksperimenta monahinja je umrla.

Naveo bih citat iz „Osnova socijalne koncepcije“: „Crkva razmatra psihička oboljenja kao jedan od znakova opšte grehovne povređenosti ljudske prirode. Izdvajajući u ličnosti duhovni, duševni i telesni nivo strukture ličnosti, Sveti Oci su razlikovali bolesti koje su se razvile „od prirode“ i nemoći koje su izazvane od strane demonskog delovanja ili koje su predstavljale posledica strasti koje su porobile čoveka.

U saglasnosti sa ovim razlikovanjem, u istoj meri je neopravdano svođenje svih psihičkih oboljenja na simptome posednutosti što za sobom povlači neosnovano sprovođenje čina izgona zlih duhova, kao i pokušaj lečenja bilo kojeg duhovnog poremećaja isključivo kliničkim metodama...“

Uočite kako je tačno rečeno. Još jednom ponavljam da se ne sme prenebregavati psihijatrijska pomoć. Međutim, ni duhovni problemi ne treba da se rešavaju pilulama i injekcijama. Nadamo se da će se, uz Božiju pomoć, situacija izmeniti na bolje.

 

– Hvala Vam puno.

 

– Zahvaljujem i ja Vama za interesovanje za ovu temu.

 

Autor: Dimitrij Avdejev, pravoslavnih psihijatar i psihoteraput

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: sajt Dimitrija Avdejeva

 

Zahvaljujemo se autoru Dimitriju Avdejevu na dozvoli da prevodimo njegove dušekorisne tekstove.

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*