Da li da se vratim suprugu? (pitanje psihologu)

Da li da se vratim suprugu? (pitanje psihologu)

Poštovanje,

Imam veliki problem sa suprugom. Pre 5 godina je povredio levo oko, još uvek ga leči, ne vidi na njega. Imao je teške operacije, dosta se namučio.

Pre 3 godine je zbog svega pao u depresiju.

Bilo je strašno, jer je postao besan, agresivan, plakao je, kukao nad životom, sve mu je smetalo, sve ga bolelo… trebalo mi je devet meseci da ga ubedim da ide kod psihijatra, tj. išao je, ali su ga i oni malo „zavlačili“, na kraju je zakasnio sa terapijom, ali je počeo da koristi. Stanje se kasnije popravilo, ali je i dalje bio jako težak, povremeno imao napade besa, ako nije sve po njegovom… Pomagala sam mu u svemu koliko sam mogla i znala…

Tražila sam svuda pomoć. Niko nije mogao da mi pomogne..

Čitala i molitve, davala njegovo ime u manastire i crkve da se spominje za zdravlje..

Bilo mi je jako teško da ga gledam i slušam takvog. Imala sam toliko puta strah od njega… kad hoću da pričam o tome kaže: pusti me, nemoj sad… trpela sam mnogo… mnogo toga se desilo, na kraju sam morala da se vratim kod mame.. Onda je otišao kod jednog monaha na razgovor, kaže shvatio je da me je psihički maltretirao, neće više i dr., da se vratim… Mene je strah da se vratim, on nije više isti čovek, i u meni je neka odbojnost, ali mi je opet stalo do njega,ne znam šta da radim, prošlo je nekoliko meseci, čujemo se, odem do njega i on do mene, pomažem mu koliko mogu, jer nema nikog da mu pomogne i jako mi ga je žao… kaže ubiće se bez mene… plaši me to,  inače radi, što je dobro, i dobar je čovek, hoće svima da pomogne, i vredan je, zna mnogo… ali šta se desilo… Ja ne znam kako da pomognem ni njemu, ni sebi… duhovnik mi kaže da se vratim, da probam još jednom, ali kako?

Hvala!

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Pomaže Bog,

Iz Vašeg pisma se prosto može osetiti koliku ste muku i patnju prošli, koliko toga ste istrpeli, i koliki strah se uvukao u Vašu dušu.

Takođe se vidi i da niste na prečac  doneli odluku da se od supruga odvojite. Sve to mučno stanje je trajalo, trajalo, imalo uspone i padove i Vaša odluka da se privremeno odvojite je, po svemu sudeći, bio krajnji potez koji je nastojao da Vašu dušu zaštiti od urušavanja, rastakanja i razboljevanja. Osetili ste da više nemate snage u sebi i da će u tom trenutku ostanak u istom domu sa suprugom koji ima napade besa, koji u Vama izaziva strah, koji kod Vas nastoji da izazove i neurotičnu krivicu ne bi li Vas prisilio da ostanete u tom nezdravom odnosu („kaže ubiće se bez mene“) – da će ostanak u takvom odnosu odneti dve žrtve : Vašeg supruga koji jeste u teškom psihičkom i duhovnom stanju, ali i Vas.

Sada, kada ste se privremeno udaljili od situacije koja je mogla biti pogubna i za Vas imate novi unutrašnji konflikt – vratiti se ili ne?

Unutrašnji konflikt obično osobe doživljavaju kao da se unutar nas odvija žustar razgovor između dve strane naše duše – jedna koja govori „Kakva si ti to žena, nećeš čoveku u nesreći da pomogneš. Pa  to ti je muž, a ne neki stranac. Vidiš da mu je žao. I neće preživeti bez tebe. A i hrišćanski je da se žrtvuješ. Kako si tako sebičnog srca, nećeš da mu pomogneš a on nema nikoga drugog, ostavljaš ga na cedilu“

Dok drugi deo Vaše duše polako tone pod pritiskom i nametnutnom krivicom i zadnjim atomom snage odgovara: „Plašim ga se, MENI je teško, strah me je od njega, strah me je da ću propasti zajedno sa njim. Treba mi podrška, treba mi mnogo podrške, slaba sam da ovo izdržim. Hoću da pomognem, ali nisam u stanju.“

Ovo je najvažnije što mogu da Vam kažem: davljenika ne možete spasiti ako se i sami davite.

Da biste nekome (u ovom slučaju, Vašem suprugu) zaista pomogli, Vi prethodno morate biti na čvrstom tlu. Neophodna Vam je čvrsta tačka oslonca. Ako je nemate, nećete moći da pomognete ni suprugu, a i Vi ćete postati kolateralna žrtva.

Da biste stali na čvrsto tlo nakon svega što ste proživeli, neophodna Vam je velika podrška sa strane. Mislim na psihološku, duhovnu, emotivnu, a ako zatreba i finansijsku podršku.

Treba Vam neko ko će se baviti Vama, Vašom dušom, gde možete da razgovarate a da Vi budete tema razgovora, a ne da se fokus prebacuje na to kakve je zdravstvene tegobe Vaš suprug doživeo i proživljava.

Sada je potrebno da Vi primite pomoć i podršku, da Vi ojačate, da dođete sebi, da se obnovite, da date sebi dovoljno vremena, da Vam se vrati životna snaga, da niste stalno u tom vrzinom kolu gde je fokus isključivo na tome kako je Vašem suprugu i kako da mu se vratite, kako da mu pomognete.

Da biste mu stvarno mogli pomoći, morate Vi najpre biti dobro, postati dobro. To je prvi korak i nemojte sve vreme misaono leteti ka drugom koraku. Za njega još nije došlo vreme. Tako se meni čini na osnovu ovoga što ste u pismu izneli.

Ako imate mogućnost da sa nekim stručnim popričate – bilo bi dobro.

Gospodu se pomolite da Vam pomogne da najpre dođete sebi, da biste mogli biti od koristi i drugome.

Pored ključne misli da davljenika ne možete spasiti ako se i sami davite, dodala bih i ovu:

Mi, ljudi, davili se ili ne, ne možemo nikoga spasiti – spasavanje ljudskih duša može samo Bog.

Umišljanje, svesno ili nesvesno, da mi sigurno možemo, samo ako se dovoljno potrudimo ili dovoljno žrtvujemo, da nekoga spasimo od onoga u šta je upao – krije u sebi narcizam, (hrišćanski rečeno gordost) i to samo pogoršava stvari i udaljuje od nas Božiju pomoć.  Jedno je potruditi se uz Božiju pomoć pomoći nekome i moliti se Bogu da On , čija ruka doseže do samih dubina bezdana, pritekne u pomoć videvši da osoba u sebi ima iskrenu volju da se spasi.

A sasvim je drugo kada mi u sebi gajimo neku narcističku ideju da MI imamo moć da davljenika spasimo oslanjajući se isključivo ili uglavnom na sopstvene snage.

Takav neurotičan i duhovno nezdrav stav koji ponekad nije dovoljno vidljiv (spolja može izgledati kao hrišćansko žrtvovanje za bližnjeg, a zapravo je narcistički stav „JA mogu da ga spasim, JA ću ga svojom snagom i sposobnostima izvući sa dna“) odvodi situaciju u bezizlaz. Tada se ima utisak da ni Gospod ne pritiče u pomoć, da ništa nije pomoglo.  Istinsko žrtvovanja za bližnjeg (za razliku od lažnog) podrazumeva punu svest da mi bez Božije pomoći ne možemo ništa, a kamoli da pomognemo bližnjem u nevolji.

Ako želimo da nam Gospod pomogne, moramo mu to pokazati svojim pokajanjem i ispravljanjem sopstvenog života, a ne tako što ćemo se prema Njemu odnositi „potrošački“ – kao da je Gospod samo neka „servis-služba“:  ja uplatim prilog da se Tebi pomole u manastiru, a u zamenu za to Ti si dužan mi pomogneš da popraviš mog supruga ili nešto drugo u mom životu.

Gospod se takvom potrošačkom odnosu, takvoj gordosti ljudskoj – protivi. I ako nastavimo uporno da tako radimo, sve više osećamo udaljenost Božije pomoći od nas, osećamo da smo prepušteni sami sebi.

Ne kažem da je ovo kod Vas slučaj, jer je teško reći na osnovu jednog pisma, već samo nabrajam moguće uzroke koji dovode do problema, a Vi ćete najbolje znati da li to ima neke sličnosti sa Vama ili ne, i uzećete iz ovog teksta samo ono što Vam koristi.

Iako Vaš suprug verovatno nije alkoholičar, preporučujem Vam da pročitate sledeće tekstove jer se u njima razmatra šta je zdrava hrišćanska žrtva iz ljubavi u braku, a šta neurotična.

Preispitajte sebe koliko u tim tekstovima prepoznajete neku sličnost sa Vašim razmišljanjima i ponašanjem.

 

1.       Život sa alkoholičarem: kako oni nalaze jedno drugo?

2.       Žrtva hrišćanska i žrtvovanje za drugoga iz nezdravih motiva

3.       Kakve žene se udaju za problematične muškarce? (1)

4.      Kakve žene se udaju za problematične muškarce? (2)

 

I na kraju, da se osvrnem i na Vašu rečenicu u kojoj kažete: „Duhovnik mi kaže da se vratim, da probam još jednom, ali kako?“

Ponekad kod pravoslavnih ljudi postoji dilema šta to znači duhovnik, i kako da znaju ko je njima duhovnik – da li svaki sveštenik kod kojeg odu da se više puta ispovede, ili to obavezno mora biti neki monah u manastiru, itd.

Međutim, duhovnik je osoba sa kojom ste se jasno dogovorili da će Vam biti duhovnik i ko preuzima odgovornost na sebe da Vas savetuje  i najvažnije – ko snosi odgovornost za dat savet koji ste ga poslušali. Pri tome, duhovnik treba da je neko ko ima iskustva u duhovnom rukovođenju. Nema svaki sveštenik pa ni svaki jeromonah dar duhovnog rukovođenja. Takođe, da bi Vam duhovnik rekao tako konkretnu stvar – direktan i nedvosmislen savet da se vratite suprugu, to podrazumeva da je on već dugo upoznat sa Vašom tegobnom situacijom, da poznaje i Vašeg supruga, da je imao vremena da Vas pažljivo sasluša, da Vas već dugo duhovno rukovodi i relativno često viđa. Ili da je prozorljiv.

Ako to važi u Vašem slučaju, onda Vi zaista imate duhovnika i njegov savet treba ozbiljno da uzmete u obzir, mnogo više nego bilo koje moje reči.

Ukoliko zaista imate duhovnika, on će Vam pružiti i duhovnu podršku da savet koji Vam je dao ispunite, imaće vremena za Vas kada mu dođete u trenucima krize kada posrćete pod težinom zadatka. Pomoći će Vam da ispravljate svoj duhovni život i borite se sa sopstvenim strastima. Jer je on preuzeo odgovornost za Vašu dušu pred Bogom zbog direktnog saveta koji Vam je dao.

Moje lično hrišćansko iskustvo je takvo da se duhovnici najčešće uzdržavaju da daju (daju, ali veoma retko) neki tako konkretan savet šta da osoba uradi kada je ovako delikatna situacija u pitanju – osim ako znaju sve detalje, ako poznaju i tu drugu osobu. Ili ako imaju odgovor od samog Gospoda, kao što se dešavalo da ljudi odu po savet kod starca Pajsija, Porfirija i drugih prozorljivih staraca.

Ove gornje reči sam Vam pisala kao pravoslavna crkvena osoba, a ne kao psiholog, tako da svakako proverite kod  Vašeg duhovnika da li ste pravilno razumeli njegov savet i da li možete da računate na njegovu pomoć i podršku duž celog trnovitog puta pomaganja mužu i sebi da stignete na sigurno i zdravo tlo pod nogama.

Držite se, ne dajte se, izvucite najpre sebe na čvrsto tlo tražeći Božiju pomoć na svakom koraku Vašeg puta (kako kaže psalam „ako Gospod neće sagraditi dom, uzalud se muče zidari. Ako Gospod neće sačuvati grad, uzalud ne spava stražar“).

Pomolite se Gospodu da spasi Vašeg muža, On jedini to  može učiniti (ako vidi da Vaš suprug  to zaista želi, jer čak ni Gospod ne ide protiv slobodne volje čoveka), pomolite se Gospodu da Vas uputi  šta Vi lično i konkretno možete učiniti da mužu pomognete.

Ponekad ljudi u situacijama sličnim Vašoj, uzmu na sebe uzmite jedno malo molitveno pravilo za zdravlje Vašeg supruga i njegov povratak na pravi put. Molitvu ili akatist koji će čitati svakoga dana iz ovog konkretnog razloga.

Poput ove molitve Svetoga Gavrila Novogodskog:

 

* * *

 Molitva Majci Božijoj za obraćenje zabludelog

O, svemilostiva Gospođo, Djevo, Vladičice, Bogorodice, Carice nebesna!

Ti si rođenjem svojim spasla rod čovečanski od večnoga mučenja đavola;

jer se od Tebe ovaploti Hristos, Spasitelj naš.

Milosrđem tvojim pogledaj na slugu božijeg (ime), lišenoga Božije milosti i blagodati.

Tvojim Materinskim zastupništvom i molitvama,  umoli Sina Tvoga, Hrista Boga našega,  da pošalje blagodat svoju sviše na slugu svoga koji ide putem pogibelji.

O, Preblagoslovena! Ti si nada beznadežnih, Ti si spasenje očajnih; da se ne
bi poradovao vrag nad dušama njihovim.

* * *

 

U nastavku ovog pisma postavljam odgovor našeg dragog prote Dušana. Odgovor stavljam zasebno jer se unekoliko razlikuje od mog, s obzirom da je prota drugačije sagledao i protumačio Vaše  pismo. Moguće je da je on mnogo tačnije prepoznao u čemu je problem i da će Vam njegov odgovor mnogo više koristiti.

 

Urednik sajta Ima nade

 

* * *

 

Odgovor prote Dušana:

Duhovnik je svakom verniku njegov parohijski sveštenik, koji je rukopoloženjem i postavljanjem na određenu parohiju, ne samo liturg, već i dušebrižnik, duhovnik svojim parohijanima. Isto onako kako je izabrani kućni lekar odgovoran za zdravlje poverenih mu pacijenata, tako je i parohijski sveštenik odgovoran, ne samo pred vladikom, već pre svega pred Bogom, za svaku poverenu mu dušu. I kao što pacijent ne može samovlasno da ode kod profesora ili šefa klinike, tako i vernik ne treba da, mimo znanja i preporuke svog nadležnog sveštenika, traži duhovnika u nekom manastiru, nekog jeromonaha koji, pre svega ne poznaje život i porodično stanje vernika, već neće biti ni odgovoran za savet koji će dati tražiocu. Takvi duhovnici po manastirima često imaju mnoga duhovna čeda, pa ne mogu ni da ih sve upamte, a nekmoli da znaju šta su im savetovali pre koji mesec. Svaki psiholog (školski, klinički, sudski, sportski i sl) kompenentan je da u svom domenu daje određene savete, da pomaže onima za koje je postavljen. Za teže slučajeve on sam će zatražiti pomoć iskusnijih kolega.

Ova zabrinuta žena piše da je i muž bio kod nekog monaha, koji mu je rekao da obnovi svoj bračni život. Njen duhovnik je njoj rekao da se vrati mužu, jer ona je, ustvari, prekršila bračne obaveze. „Napuštanje bračne zajednice“ je jedan od razloga za razvod braka. A da ne govorimo da je ona napustila muža kad mu je bila najpotrebnija, u njegovoj i telesnoj i duhovnoj bolesti.

Mislim da je njen strah neopravdan. On nije pretio da će ubiti nju, već sebe, što je razlog više da ona ostane pored njega, da ga odvrati od te pomisli.

Konačno, oni su bili kod svojih duhovnika odvojeno.

Sada je trenutak da izaberu jednoga od njih i da zajedno odu na razgovor, da izaberu onoga koji više zna o njihovom zajedničkom životu i koji će imati više strpljenja i volje za razgovor sa supružnicima.

Dobar je savet molitva Presvetoj Bogorodici, koju ona treba da izgovara za muža, ali oni oboje treba da se mole usrdno, a u tome će im najviše pomoći njihov nadležni sveštenik. U njega treba da imaju gotovo neograničeno poverenje.

Njih dvoje su u (verujem hrišćanskom) braku. Oni su međusobno, na osnovu obostrano izražene i osvedočene ljubavi, dali određena obećanja pri sklapanju braka, na venčanju. Obavezali su se dobrovoljno na trajnu ljubav.

To je i suština braka koji je i Hristos blagoslovio. On je braku dao viši smisao od prostog produženja roda ljudskog.
Međutim, zbog greha koji se ugnezdio u svet, a zbog čovekove krivice, ljubav i brak, kao i sve ostalo, podvrgnuti su iskrivljenju, nakaženju i raspadanju.

Otuda, pošto u svetu postoji grehovnost, ljubav i brak dobijaju drugi oblik, u njima nema više samo radosti, već i žrtvovanja, kao suprotna strana jedne iste medalje. Od sada ljubiti označava ne samo bacati se jedno drugom u zagrljaj i, zaklevši se jedno drugom na večitu ljubav, brati cveće na zajedničkom životnom putu. Sada se zahteva spremnost i na žrtvu, sve radi sreće drugog.

Ljubiti drugog treba radi njega samoga, a to zahteva borbu sa svojim ličnim egoizmom, žrtvu svoje udobnosti, svojih navika i ukusa, odricanje od svojih predubeđenja i želja, ponekad i žrtvovanje sopstvenog života.

I kada se sopstvena duša polaže za drugog, to nikada nije samo radi njegovog spasenja, nego zato što ga volimo. Ljubav je ta koja projavljuje vrhunsku moć da izmeni sadržaj nečije sudbine. Nikada: „ja te volim da bih te spasao“, nego uvek „ja te spasavam zato što te volim“.

Ova žena u svom obraćanju uopšte ne govori o ljubavi koju je imala, a nadam se da je još uvek poseduje prema mužu, već projavljuje samo saosećanje, sažaljenje, pa čak i strah od njega, iako kaže da se on promenio, da radi, da je spreman svima da pomogne, ona priznaje da on „nema nikog da mu pomogne i jako mi ga je žao… kaže ubiće se bez mene…“

Da li je nju ljubav prema tom čoveku potpuno napustila?

Mislim da bi u toj ženi trebalo, pre svega, probuditi i ojačati ljubav koja je i dovela do njihovog braka, a koja je sada, zbog opisanih okolnosti, splasnula, zapretana…

Hristos posredje nas!

Vaš o. Dušan

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*