Da li da se razvedem? Porodica je za mene najveća vrednost (pitanje psihologu)

Da li da se razvedem? Porodica je za mene najveća vrednost (pitanje psihologu)

Pred vama je pitanje psihologu u vezi sa osetljivim bračnim problemima.

Preko sajta dobijam relativno često pitanja na sličnu temu tako da sam odlučila da, umesto pisanja odgovora (za koji , na žalost, ne nalazim vremena da napišem) postavim na sajtu pitanje sa jednog ruskog foruma kao i odgovor vrsnog pravoslavnog psihologa Marine Legostajeve,  jer je ona dala odgovor sa kojim se slažem u svakoj rečenici.

Njen odgovor ću dopuniti mojim, najverovatnije u zasebnom pismu kako ne bi bilo predugačko za čitanje.

Urednik sajta Ima nade

 

PITANJE PSIHOLOGU:

 

Molim vas da mi pomognete u ovoj za mene veoma teškoj situaciji.

Moja porodica danas, bolje reći u poslednjih 5-6 godina, preživljava veoma težak period. Porodica je za mene najveća vrednost. Danas se nalazim na raskrsnici, treba da odlučim možemo li muž i ja da sačuvamo porodicu ili smo već učinili sve što je moguće.

Moj muž nekoliko poslednjih godina pije. Bilo mi je bolno gledati voljenog čoveka kako se stalno nalazi u stanju pomućene svesti, upropašćavajući svoje zdravlje. Tražila sam informacije i čitala o alkoholizmu i sazavisnosti, pokušavala da pomognem, da pogleda trezveno na sebe. Na momente je bilo toliko teško, da sam gotovo stalno razmišljala o razvodu. (Muž nije noćivao kod kuće, vraćao se u užasnom stanju, budio me noću tražeći telesnu bliskost ili da se raspravlja o nečemu, izostajao je sa posla, ponašao se agresivno prema sinu i prema meni). Volela sam ga (i sada ga volim) i verovala sam da ću uspeti nekako da doprem do njega. Veoma se bojao da će ga deca videti u takvom stanju i da će prestati da ga uvažavaju. I meni samoj je bilo teško sačuvati osećanje poštovanja prema njemu. Retki trenuci njegove trezvenosti i spokojstva davali su mi nadu na iscelenje i uspostavljanje kontakta. Mlađa deca ga veoma vole, to mi je takođe davalo snagu i odlučnost da se borim za porodicu. Jednom sam uspela ubediti ga da se obrati za pomoć specijalisti, ali nije došlo do saradnje – muž je rekao da može sam sebi pomoći.

Paralelno sa problemom alkohola pojavio se i problem intimne bliskosti. On je tražio mnogo više nego što sam ja mogla da pružim.

Bilo je mnogo razloga: sve teže mi je bilo da se prema njemu lepo odnosim, deca su bila još sasvim mala – mnogo sam se umarala brinući o njima, ponašao se agresivno, bilo je strašno i neprijatno, to je ubijalo svaku želju u meni.

Muž je tražio „svoje“, ne gnušajući se ni nasilja. Seks je on (pa i ja), u za njega zgodno vreme, počeo da smatra kao moju obavezu. Bilo je teško pomiriti se sa tim, zato što ja ne samo da nisam osećala nikakvu radost od bliskosti, naprotiv, osećala sam duševni, a povremeno i fizičku bol od toga.

Govorila sam sa njim o tom – on me ubeđivao da ga seks „spasava“, da mu pomaže da me voli i molio me da mu izlazim u susret. Kada sam mu govorila o svojim osećanjima, to je dovelo do toga da me je počeo osuđivati za „frigidnost“, preteći da će me ostaviti i da će naći sebi „normalnu“ ženu.

Na momente sam osećala da silazim s uma (bile su epizode autoagresije posle prinuđavanja na seks, periodično sam padala u depresivno stanje), no svejedno sam se saglašavala na takve odnose.

Zašto?

Sveštenik je blagoslovio da činim takve ustupke mužu.

Iz sažaljenja prema njemu, i straha – u momentu potrebe, i uopšte straha, da ne izgubim porodicu, činila sam takve ustupke.

A nisam ni imala kuda da se sklonim. Pritom je muž svejedno bio nezadovoljan našim intimnim odnosima.
Pokušavala sam da doprem do njega da shvati da ga volim i da ja, takođe, želim bliskost, ali da to bude uzajamna radost, da su meni potrebni uslovi (da se osećam prijatno, da deca nisu prisutna i da je on trezan). Moji pokušaju doprem do njega nisu imali efekta.

Spasavalo me je samo to što smo povremeno bili razdvojeni silom prilika (njegovi odlasci na službeni put ili još štošta).

Postepeno je muž postao agresivan – dozvoljavao je sebi da me gurne, mogao je da me i udari, mene i starijeg sina. Njegovi odnosi sa sinom su jedno vreme bili užasni. Sada sebe korim što nisam stala u zaštitu sina, mislila sam da će sami među sobom da reše. Na kraju, pod izgovorom da će kod mojih roditelja sin imati bolje uslove za učenje, već dve godine živi kod babe i dede.

Pre godinu i po smo prešli da živimo u selo, 100 km od grada, gde sam i našla posao. Počeli smo manje da se viđamo. Godinu dana sam živela u euforiji!

Radovala se životu na selu, nisam sebi priznavala da se radujem i tome što muž nije pored mene. Bilo mi je mnogo lakše da ga volim na rastojanju. Onda je on zbog posla otišao na Krim, na pola godine. Tada mi je bilo još lakše.

Mnogo smo razgovarali i dopisivali se, pojavila se iluzija da su se odnosi popravili.

Potom je dobio otkaz i vratio se pre dva meseca. I tu me je sastavilo – shvatila sam da živeti kao ranije – s toliko alkohola, agresije i nasilja – prosto ne želim i ne mogu!!!

Rekla sam mu to. Muž je to veoma teško prihvatio, privikao se da živi ovako kako je. Sve vreme tvrdi kako treba da se zbližavamo, a moj mozak već od reči „bliskost“ počinje da se hladi. Najradije bi negde da se sakrijem i da umrem.

Trenutno mi to predstavlja veoma ozbiljan problem.

Muž je pristao na to da ne pije alkohol – već dve nedelje ne pije uopšte. Pritom su nivo agresije i libido još više porasli. Prvih dana njegove apstinencije smo popričali o njegovim osećanjima, rekao je da mu je sada posebno teško i da ime veliku potrebu za mnom – imajući u vidu to da mu je potrebno mnogo seksa i ja sam dužna da ga razumem i da mu pomognem.

Dve nedelje u aktivnom režimu sam izdržala, a poslednje noći, za vreme njegovog novog poziva nisam izdržala – sa mnom se desilo nešto slično napadu panike – osećanje straha, srce mi je počelo da lupa, disanje, osećala sam da mi nedostaje vazduha.

Posle toga sam jasno shvatila da tako više ne mogu da postupam sa sobom. Ne želim više bliskost po toj ceni. Rekla sam mu to. On je to dočekao na bajonet – kaže da će ostaviti porodicu, da je za njega život bez alkohola, pa još i bez seksa, nezamisliv.

Čini mi se da on blefira, ali se ipak bojim da neću biti u stanju da izdržim svu njegovu agresiju koja bi sledila za tom mojom odlukom.

Uslovi u kojima se porodica nalazi su zaista teški: poslednje vreme je veoma teško po pitanju novca, problemi s plaćanjem hipoteke – rasprave sa uterivačima dugova, sin u pubertetu, mlađa deca zahtevaju mnogo pažnje, pre dve godine smo prešli na selo i nismo se još sasvim sredili (grejanje, vanjski ve-ce i dr.) No svi ti uslovi su ništa u odnosu na tu bol koju osećam u odnosu s mužem.

Ja se redovno ispovedam i pričešćujem, molim se za njega, ali u poslednje vreme osećam da se srce okamenilo – postalo mi je neverovatno teško da se molim. Ljubav prema mužu ne osećam već odavno, samo kao prema detetu, iz ljubavi prema Gospodu se brinem o njemu (tako se meni čini).

Muž u crkvu ide kad mu ćefne, pričestio se nekoliko puta u životu. Sada celo vreme govori kontradiktorne stvari – čas govori da nas ostavlja i da već ima varijantu za drugu porodicu, čas govori da smo mu ja i porodica nešto najvažnije što ima. Klati se iz jedne strane u drugu.

Baš mi je teško. Ne znam šta da radim. Ne mogu da shvatim gde je tu žrtva hrišćanska, sveta, a gde je – žrtva kao bolesna projava sazavisnosti.

Hoću da se iščupam iz tog kruga, ali ne znam kako to da učinim bez potpunog prekida odnosa. A ne želim da se razvodim.

 

 

ODGOVOR PSIHOLOGA:

 

Dobar dan,

Uvek mi je teško da odgovaram na slična pitanja. Evo i zašto.

Vi pišete: sveštenik je blagoslovio.

A šta će onda tu psiholog?

Živite tako i dalje – blagoslovio vam je da trpite i da činite ustupke.

Stvar je u tome što ja mogu da na stvar gledam drugačije. I tada će sve to da bude protiv blagoslova.

A šta će to značiti? Psiholog protiv sveštenika?

Da, u datom slučaju će tako da ispadne.

A da li je to dobro? I šta ćete vi sa tim da radite? Kako će se to odraziti na vašu veru? Ili na vaš odnos prema psiholozima?

Ali ipak, kada ste već napisali odgovoriću vam.

I to će biti kako se kaže, moje lično mišljenje, zasnovano na informacijama iz vašeg teksta.

Vi pišete da je porodica za vas najveća vrednost. Trebalo bi da znate koja je to najveća vrednost za hrišćanina.

Mislim da ste se već u samoj hijerarhiji vrednosti dopustili logičku grešku.

Za hrišćanina je najveća vrednost Hristos.

Porodica može da bude sredstvo na putu sticanja Hrista.

I ona (porodica), zaista potencijalno u sebi sadrži sve mogućnosti za duhovni rast, za savlađivanje svog egoizma, za mogućnost rasta dvoje ljudi – muškarca i žene u Hristu.

To se događa kada je čovek svestan da porodica sama po sebi nije vrednost – ona je vrednost samo onda kada ona postaje „mala crkva“.

Ipak sve može da ide u drugom pravcu i u porodici mogu da se razvijaju i ukorenjuju strasti. I tada idu razrušujući, a ne izgrađujući procesi. Razrušujući za samu ličnost. Osim odraslih u te procese su uvučena i deca.

Kako se to dešava?

Umesto da se služi Hristu, članovi porodice služe ili povlađuju strastima jedno drugog.

Povlađuju razvoju tih strasti (alkoholnoj zavisnosti, bludu), lukavo to sebi objašnjavajući da je to smirenje i trpljenje.

I da se to radi na dobro porodice.

Kada ste vi prešli tu granicu, ja ne znam. Ali da se to desilo sasvim je očigledno.

I naravno da vi, kao prvo, treba sa sobom da se razaberete, sa svojim strahovima i sa svojim izvrnutim shvatanjem smirenja.

Upravo se naši strahovi često prikrivaju smirenjem i trpljenjem. Tada smirenje i trpljenje dobijaju izoštrenu formu psihološke odbrane. I tada to uopšte nije to jevanđeljsko smirenje.

I trpljenje može biti razno, starozavetno i novozavetno. S tim bi takođe trebali da se razaberete.

Gde je granica vašemu trpljenju?

Moguće da je ona već nastupila, čim ste se vi obratili psihologu, a niste pošli kod sveštenika da vam blagoslovi da trpite i dalje.

Mislim da je to povod o čemu treba ozbiljno da porazgovarate.

Ali sada ću sa vama da govorim ne samo kao psiholog, nego i kao pravoslavna osoba.

Ne biva tako retko da čovek ide u hram, ali ne radi svog ličnog i duhovnog razvoja.

On ne shvata u čemu je suština tog procesa niti kakve na tom putu mogu da budu prepreke i padovi.

Za takvog je čoveka mogućnost da ide hram – mogućnost da se dobije konkretan savet od ljudi (sveštenici su takođe ljudi), a ne da se traži lično opštenje s Bogom.

Ponekad to uspeva. I sve biva u redu.

Ali crkva je tu kao duhovno lečilište – da pomogne razvoju svake ljudske ličnosti do nivoa ličnog odnosa s Bogom. A to znači uzrasti do mere Hristove.

I moguće je da je to vreme došlo i za vas. Došlo je vreme da se odraste. I vi više ne možete da se sakrivate iza saveta ili raznih fraza iščupanih iz biblijskog teksta.

Došlo je vreme da razvijate u sebi vrlinu rasuđivanja (to je svetootački termin).

Samo ne treba da mislite da ja nešto krivim vašeg sveštenika. Ne, odgovornost leži na vama.

Obično kada čovek traži za nešto blagoslov, on situaciju predstavlja tako, da bi se blagoslov na kraju i dobio, što je želeo i očekivao…

On ne teži da bespristrasno i iskreno porazmisli i izvaga situaciju sa različitih strana. Ponekad se prosto boji da istinski i smelo proceni ono što se događa u njegovom životu, pribegavajući rigidnim psihološkim odbranama, kao što su racionalizacija i intelektualizacija…

A ako i dođe do ozbiljnog i dubokog razgovora sa sveštenikom, tada će odgovoran i mudar sveštenik najverovatnije biti oprezan sa svojim odgovorima.

Sveštenik može da odgovori nešto tipa: „Moli se i Gospod će ti otkriti“. Ili: „Budi iskrena sa sobom, postupaj tako kako ti srce šapuće kada se nalaziš u mirnom stanju duha“.

Takvi odgovori podstiču ličnost da raste, da prihvati odgovornost za svoje postupke na sebe, na traženje odgovora od Boga u molitvi

I to je ispravno.

Nama se ne daju slučajno te teške i komplikovane situacije u životu. Dužni smo da se učimo kako da izdržimo stanje neodređenosti, i da ne trčimo odmah za savetom nego da opitno u sebi uzrastamo u hrišćanina.

To jest da stičemo naviku „razlikovanja duhova“.

A do tog procesa dolazi ukoliko se čovek redovno ispoveda i pričešćuje. (Ispovedati se ne znači trčati za gotovim odgovorom).

I sada vam upravo zato neću davati nikakve savete. Možda bi trebalo sebe da zapitate sledeće pitanje: „Kakva je moja uloga u tome što je situacija otišla tako daleko?“

No savete kao što su: trpeti ili ne trpeti, ja vam neću davati.

Ne želim i nemam prava da uzimam na sebe odgovornost za Vašu dušu. Ona u prvom redu pripada Bogu.

I vi sami ste dužni da vidite kako naš um može lako da se prevari.

Dok se ne izgradi navika da se pažljivo pazi na svoj unutarnji život, psihološki će biti veoma teško.

Ali taj je period neophodno izdržati.

Postepeno će dolaziti svesnost i počećete shvatati šta se događa sa vama.

Drugo pitanje na koje treba tražiti odgovor: „U čemu je smisao te situacije za mene lično? Gospod je dopustio takvu situaciju… A to znači da u njoj postoji određeni smisao…“

Nedavno sam postavila na svojoj stranici VK članak PUT OBRATNO. Pročitajte. Možda vam ona može pomoći da donesete pravilan odgovor. Svako dobro vam želim!

 

 

KOMENTAR OSOBE KOJA JE POSTAVILA PITANJE:

 

Hvala vam za podroban odgovor, Marina!

U Vašem odgovoru sam našla ideje saglasne mojim sumnjama. Potpuno se slažem da je kod mene zbrka u glavi po pitanju prioriteta.

Poslednjih godina sve moje misli su bile o tome kako da isplivam iz teške situacije sa mužem.

I Crkvu sam shvatila, čini mi se, u prvom redu kao instrument za rešavanje te situacije.

Životne situacije su potrebne radi ojačavanja vere, radi uzrastanja u Gospodu. U mom slučaju ispada da je sve prevrnuto naglavačke. Upravo zato, savršeno tačno, sam bila sklona (i dalje sam takva, brzih promena tu nema) da prebacujem odgovornost na neka apstraktna autoritetna mišljenja.

Tim samim sam se lišavala mogućnosti da utabam svoju sopstvenu stazu ka Bogoopštenju.

Mislim da u mom slučaju važnu ulogu igra i moj ogroman strah da pogrešim.

Marina, za starozavetno i jevanđelsko trpljenje prvi put čujem. Gde o tome mogu da pročitam?

Veoma mi je teško da razlikujem izvore mojih misli i rasuđivanja.

Veoma mi je teško da raskinem stare obrasce ponašanja s mužem…

 

 

DRUGI ODGOVOR PSIHOLOGA:

 

Veoma ste me obradovali vašim odgovorom.

Zato što sam imala osećaj da sam možda malo „preterala“ i da ćete se zbog mojih reči zatvoriti i povući se u sebe…
Misleno se opet i opet vraćam Vama i Vašoj situaciji…

I evo šta sam još htela da napišem.

Kada čovek sebi postavlja za cilj nešto, i to naziva „najvećom vrednošću“, važno je dobro se razabrati, zašto je to za njega vrednost. Kakva je suština te vrednosti. Razum mi može govoriti da je za mene vrednost porodica. A unutarnji motiv može da bude – da se gordim porodicom, da se gordim mužem, decom, sobom – kako sam pametna i lepa… I to će dati jedan razultat. I sasvim će drugi razultat biti, ako čovek govori da je za njega najveća vrednost – ljubav, bliski poverljivi odnosi, radost od opštenja sa njemu bliskim ljudima… Dobrota, prihvatanje, praštanje… I to će biti sasvim druge energije i drugi kontekst građenja porodice.

I tada će u porodici da bude i prostora za Boga.

On će biti kao još jedan član porodice. Najvoljeniji i najvažniji njen član. O Bogu se može i ne govoriti, ali njegovo prisustvo će se osećati. I više ništa nije ni potrebno.

Verovatno se to ne tiče samo porodice, kao najveće vrednosti.

Kao najveća vrednost može da se postavi i stvaralštvo i služenje ljudima ili neka druga ideja… No ako je to zasnovano na želji da se dobije pohvala do drugih, odobravanje ili zasnovano na gordosti (pa makar i nesvesno), to će uvek da dovodi do slabljenja duha.

Čovek u nekom momentu ostaje nasamo sa svojom najvećom vrednošću. I nema snage da tu svoju vrednost zadrži. Čak ako se ona na početku smatrala za dar Božiji. Sve Njegove darove mi možemo da zadržimo samo u smirenju i ljubavi.

 

Autor:  Marina Legostajeva, ruski pravoslavni psiholog

Izvor (srpski): Poznaj sebe

Izvor (ruski): Azbuka.ru

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*