Čime se bavi pravoslavni psiholog? (VIDEO)

Čime se bavi pravoslavni psiholog? (VIDEO)

Pred Vama je video snimak ruskog pravoslavnog psihologa Viktorije Borisovne. Ona govori o tome da li postoji nešto što bi se moglo nazvati „pravoslavnom psihologijom“ , da li postoji i čime se bavi pravoslavni psiholog i koja je razlika u pristupu u odnosu na sekularne psihologe.

Puno ljudi koji dolaze kod mene u savetovalište postave ovo pitanje. Postavljaju ga s pravom i sa dobrim oprezom, jer se do sada uglavnom smatralo da ne postoji pravoslavni psiholog niti pravoslavna psihologija, odnosno da ne postoji pristup ljudskoj duši koji je specifičan u odnosu na svetovnu psihologiju. Umesto toga, smatralo se da jedino postoje osobe koje su pravoslavno verujuće a koje su istovremeno i psiholozi (različitih psiholoških i psihoterapijskih pravaca, kao i teorija ličnosti).

Međutim, principi i metode rada pravoslavnog psihologa su tačno određeni i specifični, kao što se i može ukratko čuti u ovom intervjuu.

Video traje svega sedam minuta.

Urednik sajta Ima Nade

 

 

 

Pravoslavna psihologija – ciljevi, principi, odgovornost

Viktorija Markelova Borisovna

 

Dobar dan, dragi moji. Drago mi je da mogu da vas pozdravim, danas bih za početak želela da vam malo kažem o sebi i u generalno, želela bih sa vama da porazgovaram o tome šta je to pravoslavna psihologija.

 

Mnogi su u nedoumici zbog tog termina, ‘pravoslavna psihologija’. Čak misle da su ova dva pojma nespojiva. Želela bih ukratko kažem ponešto o tome zašto je to za mene izbor, uopšte izbor profesije kojom se bavim, izbor mog života.

 

Možda će postati malo jasnije šta je na kraju pravoslavna psihologija ili hrišćanska psihologija.

 

Ja sam saradnik Misionarskog odeljenja Moskovske patrijaršije RPC i tu sam uključena upravo kao psiholog, kao savetnik koji radi u parohijama, radi sa ljudima. To jest, obični ljudi dolaze, mogu da zakažu kod mene, ili sveštenik može da ih pošalje na savetovanje kod pravoslavnog psihologa.

 

Dakle, šta je pravoslavna psihologija? Po čemu se ona razlikuje od obične psihologije?

 

U psihologiji postoji jako mnogo pravaca i svaki pravac je zaseban, on se zasniva na teoriji ličnosti. A iza teorije ličnosti uvek stoji sama ličnost. Ako govorimo o Frojdu, onda je to psihoanaliza, iza teorije psihoanalize stoji sama ličnost Frojda. Ako budemo govorili o Adleru i njegovim kompleksom niže vrednosti (kompleksom inferiornosti), tamo ćete uvideti istoriju tog konkretnog čoveka koja leži u temelju celog psihološkog pravca.

 

Hrišćanska psihologija svojim korenom ulazi u antropologiju, hrišćansku antropologiju, shvatanja Pravoslavlja o čoveku i time se ona suštinski razlikuje.

 

To jest, ličnost u pravoslavnom prilazu se oslanja na shvatanje o ličnosti u hrišćanstvu, što je vrlo važno.

 

U pitanju su bazične vrednosti koje leže u osnovi bilo kog pravca i u tome je suštinska razlika. Pravoslavna psihologija ne posmatra čoveka zasebno, ne gleda na čoveka kao na sistem pojedinačnih funkcija, ona ne razmatra pojedinačno ponašanje.

 

Pravoslavna psihologija se bavi upravo ličnošću i oslanja u svom znanju o ličnosti na hrišćansku antropologiju. U slučaju da nije dovoljno poznato, želela bih da kažem da se psihologija predavala pre Revolucije u seminarijama (bogoslovskim školama, prim.ured.Ima Nade) i upravo je Sveti Teofan Zatvornik vodio kurs na ovu temu i govorio da je psihologija vrlo važna i da se psihologija ni na koji način ne prepliće. Učestalo se postavlja sledeće pitanje: ‘Da li se prepliće uopšte rad psihologa sa onim što radi sveštenik?’

 

Tu je vrlo važno primetiti da ni u kom slučaju nije tako.

 

Jer psihologija, ako budemo koristili metaforu, predstavlja donji sprat, podrum, da je to ono što je potrebno očistiti da bi se stalo na prvi stepenik duhovnog života.

 

Jer psiha ponekad zaklanja duh i ukoliko čovek ima probleme psiho-emocionalnog karaktera, oni često nemaju veze sa duhovnim problemima, oni kao da leže u osnovi činjenice da čovek ne može da izađe na određeni nivo duhovnog života, upravo zato što ima toliko puno tih prostih, svetovnih problema koje je neophodno razrešiti.

 

Često se ovi problemi iznose na ispovesti, a oni kao takvi nemaju veze sa ispovešću, pa se događa da se ispovest pretvara u svojevrsno žaljenje i odsustvo razumevanja kako postupiti u svetskom životu, kako se snaći u vezi sa nekim problemom. Na primer: da li ima prava 25-godišnji mladi čovek sam da donosi sopstvene odluke ili ne?

 

U pitanju su takvi problemi:

 

Muž ne zna kako da izgradi dobre odnose sa ženom, u situacijama kada se njegova mama trudi da vrlo snažno učestvuje u tim odnosima.

 

Opet, u pitanju su čak verujući, crkveni ljudi i porodice.

 

Često mi tumačimo Sveto Pismo kako nam je zgodno, to jest, mi ga razmatramo sa tačke gledišta sopstvene koristi. I čak ako je porodici pošlo za rukom da imaju jednog duhovnika, članovi porodica svako iz svog ugla postavlja pitanja svešteniku koja nisu povezana sa duhovnim pitanjima, već svakodnevnim svetovnim pitanjima.

 

Ako govorimo u uslovima velikog grada, Moskve, hramovi su za vikend prepuni i sveštenici prosto nemaju vremena i snage da troše vreme na takve svetovne stvari kojima, generalno gledano, nisu ni prizvani da se bave.

 

Pravoslavni psiholog je pomoćnik na parohiji, pomoćnik koji rasklanja te najjednostavnije stvari.

 

Eto kakav zadatak pravoslavni psiholog treba da ima, da bi zatim čovek , shvativši situaciju u kojoj živi i kako da reši neki problem, gde se nalaze granice ličnosti, gde su granice porodice, šta je dopustivo a šta ne. Kako pravilno reći, izneti neka svoja osećanja, ne povredivši pritom. Da li će biti najbolje uvek ćutati o tome i nikada ne govoriti ili je ipak potrebno tražiti neku formu kojom ti možeš iskazati drugoj osobi  ono što je važno i značajno za tebe, ali tako da ga ne uvrediš niti da ga provociraš. Na koji način to pravilno uraditi, kako izgraditi dijalog? Šta uopšte predstavlja dijalog? Kako se nalaziti u kontaktu sa drugom osobom? I najvažnije, kako se nalaziti u kontaktu sa sobom? Odgovoriti na pitanje: ko sam ja? Radi čega živim?

 

Pored duhovnih pitanja, postoje i životna, svakodnevna pitanja.

 

Čime ću se baviti u životu? Kako mogu svojim darovima, kako mogu svojim talentima Bogu da poslužim? Razjasniti šta je meni zaista zanimljivo? Gde je ono u čemu ću se ostvariti 100% ili u kojoj meri već?

 

To je jako važno.

 

Eto čime je prizvana da se bavi pravoslavna psihologija.

 

Ja se nadam da će naši susreti biti kontinuirani i da ćemo moći jako mnogo pitanja da razmotrimo.

 

Biće mi drago ako nam budete pisali i po meri mogućnosti ćemo se truditi da odgovorimo na sva vaša pitanja. Želim vam svako dobro i nadam se novom susretu.

 

Autor: Viktorija Markelova Borisovna, pravoslavni psiholog

Prevod za imanade.org : Stanoje Stanković

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*