Bolest – povod da se zamislimo o večnosti

Bolest – povod da se zamislimo o večnosti

– Svakom čoveku na koga se obrušila teška bolest čini se da je ono što se dogodilo sa njim – nepravda. Da li je bolest bezuslovno nešto loše ili možda u njoj postoji neki smisao?

– Mislim da ničeg dobrog u bolesti nema. Teško je bolest nazvati dobrom i zamisliti da npr. nekom  poželimo bolest, prosto nije adekvatno. Međutim, takođe je neadekvatno bolest smatrati za nešto što je bezuslovno loše. Ponekada to može biti i manje zlo od zla koje bi se dogodilo da nije bilo bolesti…

U nekim situacijama bolest donosi korist čoveku. Ja sam zaista susretao ljude koji su bili zahvalni što je Gospod dopustio tu bolest. Oni su govorili: „Zahvaljujući bolesti shvatio sam neke važne stvari. Bez bolesti to ne bih razumeo. A možda bih bez toga i izgubio svoj život. Ne bih imao najvažnije otkriće u svom životu bez ove bolesti“. Ovo se može odnositi i na čoveka koji boluje, ali i na ljude kome su bližnji bolesni; jer bolest jednako obuhvata i samog čoveka i njegovo okruženje.

 – Na koji način bolest može pomoći čoveku da razume nešto?

 – Postoji drevna izreka: „Sećaj se smrti i nikada nećeš učiniti greh“. Pred licem smrti čovek počinje da vidi sve u drugom, istinskom svetlu. Kada se opasnost udalji, čovek se  često vraća prethodnom načinu razmišljanja, ali iskustvo ostaje. Svi mi znamo da ćemo umreti, ali malo ima ljudi na svetu do kojih to dopire. Postoje istine koje čovek zna svojim umom, ali one ne dopiru do njegovog srca, on ih ne oseća.

Bolest u nekom smislu predstavlja delimičnu smrt. Ja bi čak rekao da ako je bolest „delimična smrt“, onda je smrt „potpuna bolest“. Bolest koja je dospela do svog kraja, gde od zdravlja više nije ostalo ništa – i predstavlja smrt. Zato je iskustvo bolesti uvek i iskustvo smrti u nekoj meri.

Bolestan čovek drugačije gleda na mnogo stvari. Postaje mu strašno da bude nepripremljen za smrt. Sećam se jednog čoveka u čijem životu je bilo sve normalno. Imao je određene sitne bolove u telu na koje nije obraćao pažnju. Nakon lekarskih pregleda dali su mu lošu, jako tešku dijagnozu. Lekari su mu rekli da postoji velika opasnost da će njegov život uskoro da se završi, da mu je potrebna terapija ali i da nema garancije da će lečenje biti uspešno. Ovo ga je potreslo. Do tog trenutka  on o večnosti, o Bogu nikada posebno promišljao. Nije odbacivao veru, ali kao i mnogi drugi ljudi, nije imao potrebu za verom. Takvi ljudi govore: „Možda je to sve tako. Mene, međutim, sada brinu potpuno drugačije stvari i ja ne živim za to. Možda ću nekada sazreti do toga, ali sada ne vidim posebni smisao da se zaustavljam na tome“. I kada je na kraju on shvatio da će možda zaista vrlo brzo umreti, shvatio je šta je zaista važno u ovom životu i počeo da otkriva realnost duhovnog sveta…

Ubeđen sam da su za svakog čoveka najvažnija pitanja o smislu života i o smrti. Čovek treba da misli o tome. Važno je da shvati za šta živi i šta će za njega biti smrt. Ako čovek odlaže bavljenje ovim pitanjima tada se on ne razvija iznutra i ne može da postane čovek. Život prolazi mimo njega i kada se bude osvestio biće isuviše kasno.

Mene je zaivila misao pomenutog čoveka. On je rekao: „Ako smrt predstavlja nepostojanje i ja ću jednostavno nestati, u tome nema ničeg strašnog. Ali, šta ako ipak postoji „nešto“? Ako postoji nastavak?“

Znate zašto mi se ovo dopalo? Zato što neverujući ljudi optužuju hrišćane da je hrišćanstvo nekakva bajka koju su verujući ljudi izmislili da bi im to bila nekakva uteha. Nema nikakvog večnog života, međutim, pošto niko ne bi da umre, a i da bi sebe smirili, eto, izmislili su takvu bajku da postoji nastavak nakon smrti. Tako će biti, tobož, lakši život. U realnosti, kako je pokazao moj poznanik to nije istina. Za mnoge ljude je sve potpuno suprotno. Mnogima bi lakše bilo da posle smrti ne bude ništa.  Jer,  „A šta ako ima? Sa čim ću otići tamo?“

On je počeo ne samo da razmišlja o tome,već je  počeo da čita, ide u hram. Poverovao je, da tako kažem, za svaki slučaj – a šta ako tamo ipak ima nečega? Ako čovek počne da se ozbiljno zanima pitanjima duhovne strane života, ako ne bude prosto prelivao „iz šupljeg u prazno“ unutar sebe, već bude čitao dobre knjige, razgovarao sa ljudima koji su već razmišljali nad tim pitanjima – onda će prići veri. Mislim da postoje i ljudi koji su ozbiljno razmišljali o veri ali joj ipak nisu prišli. Međutim, u većini slučajeva čovek prilazi jer su argumenti da Bog postoji, da postoji večni život ubedljiviji, ozbiljniji, dublji od argumenata protiv.

Međutim, baviti se pitanjima vere ozbiljno u svakodnevnom životu nije lako i zato se ona odguruju. U vreme bolesti kod čoveka se pojavljuje potreba da razmisli o životu, smrti, veri. Naravno, ne kod svakoga. Znam da mnogi i u bolesti ipak ništa nisu shvatili.

Ne govorim da je smisao bolesti samo u jednom. Uveren sam da postoji mnogo različitih pouka i da u svakoj konkretnoj situaciji bolest biva dopuštena od Gospoda iz različitog razloga. Mislim da ipak najčešće bolest ulazi u čovekov život da bi ga primorala da se ozbiljno zamisli nad onim o čemu bi trebalo da misli uvek: o smislu svog života, o svojoj blizini Bogu, o večnosti.

U vezi sa tim meni se jako dopada prva glava knjige proroka Isaije kada se Gospod obraća svom narodu, koji, kao što znamo iz Starog Zaveta, budući izabran nije bio dostojan te izabranosti. Narod je čas odlazio u idolopoklonstvo, u neke druge stvari, uopšte – odlazio od svog Tvorca. I eto, Gospod govori sledeće reči:

„Vo poznaje gospodara svog i magarac jasle gospodara svog, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razume. Da grešnog naroda! Naroda ogrezlog u bezakonju! Semena zlikovačkog, sinova pokvarenih! Ostaviše Gospoda, prezreše Sveca Izrailjevog, odstupiše natrag. Što biste još bili bijeni kad se sve više odmećete? Sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo.“

U ovim rečima kao da postoji protivrečnost. Sa jedne strane, stroge reči, sa druge strane, vidi se da su motivisane ljubavlju. Gospod vidi da Njegovo ljubljeno čedo, narod koga je izabrao bira ne život, već smrt, jer je život jedino u Bogu. Reči kojima se Gospod obraća Izrailju u Starom Zavetu, u naša novozavetna vremena mogu se izgovoriti u vezi sa svakim konkretnim čovekom kada Gospod kao da govori: „Pa šta ti je još potrebno, šta još treba da uradim da bi ti, konačno, shvatio u čemu je tvoj život i spasenje?“

Mi pre svega govorimo o bolestima koje pretpostavljaju verovatnoću smrti. Ako čovek strada od bolesti koja izaziva mnogo neprijatnosti, ali pri tom zna da od nje niko nije umro onda to nije tako delotvorno. Čovek ropće, ali trpi. Međutim, kada postoji realna opasnost da će umreti ili biti invalid prikovan za postelju, onda postaje istinski zastrašujuće…

Ako gledamo na život kao što većina gleda: da postoji samo zemaljski život i ničega drugoga nema, a da je smrt potpuno uništenje, onda je bolest koja nas približava smrti – užas. Međutim, ako shvatimo da je zemaljski život samo predsoblje, da se na zemlji samo učimo da živimo, da smrt nije kraj već naprotiv nešto poput rođenja za dete koje je bilo u utrobi – onda se sve menja. Nije stvar u tome da li će smrt nastupiti pre ili kasnije, već u tome da li će nakon smrti biti života ili će biti apsolutna tama, hladnoća i potpuna praznina. Eto šta je mnogo važnije. To je jako važno razumeti da bi čovek gledao na smrt ne kao na izlaz, već kao na ulaz.

 – Pretpostavimo da bolestan čovek želi da prihvati to o čemu govorite ali je to za njega sve potpuno novo. U kom smeru da krene? Šta da radi da bi spoznao taj smisao, da bi ga prihvatio.

 – Mislim da je glavni izvor smisla – Jevanđelje. Nedavno su mi pričali o jednoj ženi koja je bolovala od raka. U bolnici se pored nje našla hrišćanka koja joj je dala Jevanđelje. Ona je počela da ga čita. Imala je neka pitanja, pomogli su joj da nađe odgovore na ta pitanja. I to preokrenulo sve u njenom životu. Počela je da se moli, da se obraća Hristu o Kome je čitala u Jevanđelju. I dogodilo se čudo. Daleko od toga da se to dešava stalno, ali sa njom se dogodilo. Ozdravila je. Štaviše, nije samo ona ozdravila… O svemu ovome pričao mi je njen muž. On je bio alkoholičar. On je rekao: „Moja žena je ozdravila i tako je poverovala da je nakon toga počela da se moli za mene svaki dan. Eto, mene donose kući pijanog, stavljaju me u krevet. Ona lošu reč nije rekla već bi svaki dan u sedam sati uveče kleknula i molila se za mene.“ Kroz tačno godinu dana od dana kada je počela da se moli za njega, on je prestao da pije. Takva poklapanja su važna jer nam kroz to Gospod pokazuje da nije u pitanju slučajnost, već da On sve vidi.

 – Kako se to dogodilo. Šta se dogodilo kroz godinu dana?

 – On je osetio da je to to. „Učini nešto sa mnom“. Osetio je da umire, da još samo malo vremena i u njegovom organizmu bi se pokrenuli nepovratni procesi.

 – Nakon koliko vam je on sve to ispričao?

 – Prošlo je tri ili četiri godine. Sada je kod njega sve u redu. Ima potpuno drugačiji život…

Vraćajući se na tu ženu, želim da kažem da je najvažnije – čitanje Jevanđelja. I poželjno je da pored bude čovek koji može da vam objasni nešto. Iako mi se mnogi žale da ništa ne razumeju i tako dalje, to nije istina, to samo znači da nisu ni probali. Jevanđelje je jednostavna knjiga, prilično jasna.

Uvek savetujem da se počne sa Jevanđeljem po Luki. Jevanđelje po Luki je najsličnije literaturi na koju je navikao savremeni čovek. Za mene je važno da ubedim čoveka da makar jedno od četiri Jevanđelja pročita, da zna makar uopšteno. A već dalje je moj zadatak kao sveštenika da objasnim jedno ili drugo mesto, pokažem kakve veze ima ono što smo pročitali u Jevanđelju sa čovekovim životom.

Zašto je dobro da bolesni čitaju Jevanđelje? Veliki deo čuda koja je činio Isus Hristos su upravo isceljenja bolesnih. Kroz sva četiri Jevanđelja kao nit prolaze povesti kako se teško bolesni ljudi obraćaju Hristu i Gospod ih isceljuje. Ovo jača nadu kod bolesnog. Ako je iscelio čoveka koji je bio slep od rođenja i drugog, i trećeg zašto se i ja ne mogu obratiti Njemu i takođe se nadati i čekati isceljenje? I razumljivo je gde može da se obrati. Može se otići Bogu direktno sada u hram – mesto gde se događa susret čoveka sa Hristom i gde on može sa istom smelošću da moli za pomoć, za isceljenje, isto kao i ljudi koji su Mu prilazili za vreme Njegovog života na zemlji, opisanog u Jevanđelju.

autor: Igor Gagarin, sveštenik

© Boleem.com
© Imanade.org (prevod)

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*