Anatomija straha (kako se izboriti sa strahom)

Anatomija straha (kako se izboriti sa strahom)

Nema ničeg strašnijeg od straha.

Frensis Bekon

 

 

Strah je osećanje koje je svako od nas mnogo puta osetio. Svi ljudi, svih uzrasta i nacionalnosti su u nekom trenutku osetili strah. Strah može da nas ubije i da nas spasi. Strah može da nam pomogne i dovede nas u očajanje. Šta je strah sa tačke gledišta psihologije?

 

– Uopšteno govoreći umereni strah predstavlja prirodnu reakciju na svaku realnu ili zamišljenu situaciju koja ugrožava vrednosti neke osobe, tj. zdravlje, fizički integritet, neka ideja, sopstveni stav, deca, udobnost, itd.

 

– Šta leži u osnovi straha? Odakle se strah pojavljuje?

 

– Osećanje straha je posledica neizvesnosti. Kada nešto ne znamo ili ne možemo da pretpostavimo makar i delimično onda nas neznanje i neodređenost jako plaše. To je potpuno prirodno jer se iza neizvesnosti može kriti opasnost koja ugrožava ono što nam je vredno. Zato je normalni, umereni strah bez obzira na sva neprijatna osećanja koja izaziva, neophodno osećanje. To je potpuno normalna i prirodna reakcija na opasnost, pretnju (pravu ili zamišljenu) koja se u nama podržava veoma jakim instinktom – instinktom samoočuvanja.

 

– U jednom intervjuu ste skoro identične reči izgovorili o bolu. Da li su strah i bol slični?

 

– I strah i bol imaju zajednički cilj – očuvanje života. Strah i bol se prilično često pojavljuju zajedno i imaju mnogo toga zajedničkog. Bol nam daje signal da u organizmu nešto nije u redu. Mi ne bismo bili u stanju da preživimo da ne postoji bol. Naš organizam je usmeren da živi, bol ima funkciju upozorenja, on nam signalizira da u telu nešto nije u redu i to nam na kraju u većini slučajeva spasava život. Strah ima sličnu zaštitnu funkciju jer nam govori da nam preti opasnost i primorava nas da reagujemo. Strah, kao i bol treba da nas sačuva i natera da budemo oprezni, pošalje nam signal da je potrebno da se zamislimo, promenimo i donesemo neku odluku koja će biti odgovarajuća u određenoj situaciji. Uopšte, može se reći da su strah i bol signali na opasnost koju treba da prepoznamo i preduzmemo adekvatne mere da bismo savladali opasnu situaciju.

 

– Hajde da detaljnije govorimo o neizvesnosti koja leži u korenu straha.

 

– Kao što sam već rekao upravo nas neizvesnost i plaši. To poznato još od antičnih vremena. Na primer, do nas je došla misao filosofa Aristotela da je definicija straha „očekivanje zla“.

Naglasiću da je ključna reč ovde – OČEKIVANJE. To jest, drugim rečima – neizvesnost. O tome je govorio i veliki hrišćanski svetitelj, Prepodobni Jovan Lestvičnik koji je pisao da je „Strah je opasnost na koju se misli još pre no što je nastala; strah je trepetno osećanje srca, koje drhti i tuguje zbog neizvesnih a mogućih događaja“. O tome je pisao i filosof Džon Lok: „Strah je uznemirenost duše pri misli o budućem zlu koje će se verovatno obrušiti na nas“.

Da bismo normalno i zaista živeli neophodno nam je da u nekom stepenu predstavimo šta nas čeka u budućnosti, potrebno je da budemo spremni na različite vrste neprijatnosti i da znamo kako da ih savladamo. Ako ne posedujemo manje ili više jasno viđenje situacije, ako dođe do drastične promene i ne znamo šta će biti dalje ili ne znamo kako da reagujemo na uzrok koji je doveo do promene, javlja se strah. Strah se takođe se lako javlja u situaciji kada nam nedostaje potrebna informacija. Zato se generalno može tvrditi da nas izvesnost, predvidljivost, tačna prognoza, analiza situacije oslobađaju straha. Da što se bolje snalazimo u određenoj situaciji manje ima i straha.

 

Da li biste mogli da navedete primer?

 

– Evo jednostavnog primera: možemo mirno da šetamo šumom u toku dana kada sve poznajemo i vidimo u njoj. Danju se odlično orijentišemo, situacija je u velikoj meri predvidljiva. Bez obzira na to noću u toj istoj šumi sve može da nas plaši. Zašto? Zato što se danju sve vidi i mi u velikoj meri kontrolišemo situaciju. Sa nastupanjem noći dolaze tama i neizvesnost, gubimo kontrolu i postaje moguća svaka neočekivanost. Sem toga lako možemo da zalutamo i to nas takođe plaši jer je mnogo strašnije zalutati u šumi noću nego tokom dana.

 

– A zašto se toliko bojimo nekih ljudi?

 

– Bojimo se samo ljudi od kojih ne znamo šta da očekujemo. Pogledajte: nama je ponekada teško i da zamolimo nepoznatog čoveka za nešto jer NE ZNAMO šta će nam reći (kada bismo znali, straha ne bi bilo). I opet, nije nam strašno da pitamo nama poznatu osobu čiju reakciju znamo.

 

Zašto je tako strašno praviti izbor i donositi odluke?

 

– Strašno nam je da donosimo odluke, jer NISMO UVERENI da su one pravilne (da smo uvereni ne bi bilo straha). Strašno nam je da živimo jer NE ZNAMO kako da živimo. Budućnost nas plaši svojom NEIZVESNOŠĆU (kada bismo je znali, ne bi bilo straha). Strašno bi nam bilo da neko NEPOZNAT NEOČEKIVANO iskoči iza ugla (ako je čovek poznat i očekujemo da će uraditi nešto slično neće biti straha).

 

– Može li se reći da što više ima neizvesnosti to je i strah veći?

 

– Da, strahovi su jači što se čovek gore orijentiše u situaciji, što više neizvesnosti ima.

 

– A šta ako se bojim uboda igle ili operacije? Tu nema neizvesnosti, ja vrlo pouzdano znam da će me ubosti! Ili znam da će biti operacije ili na primer osećam strah od bubašvaba. A tačno znam, kakve su bube.

 

– Da, na prvi pogled se čini da u tim slučajevima nema mesta za neizvesnost, da se strah javlja uzalud ali nije tako. Stvar je u tome što postoje izmišljeni i realni strahovi.

Na primer, dok se pripremaju da vas ubodu, vi zamišljate da će to biti veoma bolno (u slučaju operaciji u mašti zamišljate užasne slike hirurške intervencije gde vam konačni ishod nije poznat). Zbog toga se javlja faktor neizvesnosti, očekujete bol čiji intenzitet tačno ne znate. Isto je i sa bubašvabama. Vaša mašta zamišlja da su one veoma strašne i neprijateljski raspoložene („iznenada će se popeti na mene!“). Takođe ne znate šta će se dogoditi kada „stupite u borbu“ sa tom bubašvabom. I tako plašite sami sebe, uvodeći svojom maštom različite faktore neizvesnosti. Iako sa druge strane ovo može da bude smešno drugoj osobi, na primer vašem mužu (koji ne mašta već pouzdano zna da su bubašvabe bezopasne).

Molio bih da se primeti da nakon što su operacija ili ubod igle izvršeni ili je bubašvaba ubijena (to jest izvesnost je zamenila dotadašnju neizvesnost), strah istog trenutka prolazi. Čim nastupi izvesnost fantazije nestaju i odmah odstupa i strah. Svaki čovek se mnogo puta ubeđivao u to ali tome nije pridavao značaj.

Važno je reći da ponekad strah nema uzrok u neizvesnosti već prosto predstavlja utvrđeni stereotip ponašanja, refleks. To se na primer često događa kada se osoba od detinjstva boji miševa. Zatim odraste, ali ipak oseća strah kada ih vidi. U pitanju je druga vrsta straha o čijem poreklu nećemo govoriti u našem razgovoru.

 

– A šta ako se svejedno nakon operacije bojim komplikacija? Moj strah nije otišao.

 

– Strah pred operacijom o kome smo govorili je nestao jer je operacija završena. Međutim, sada se javlja novi strah – strah od komplikacija. I ovaj strah je ponovo povezan sa neizvesnošću. Kada prođe post-operacioni period i postane jasno da komplikacija više ne može biti onda i po tom pitanju nastupa izvesnost. Onda i taj strah prolazi.

Radeći u onkološkom centru mnogo puta sam kod svojih pacijenata video taj mehanizam pojave straha. Na početku, tokom perioda utvrđivanja bolesti (kada se uspostavlja tačna dijagnoza) čovek se boji da će se otkriti da ima rak. Zatim se postavlja tačna dijagnoza i strah je nestaje. Osoba shvata da je sve završeno i da nema više neizvesnosti po tom pitanju. Međutim, sada bolesna osoba počinje da se boji terapije koja će se davati u borbi protiv raka. Kada je lečenje završeno i bolest prešla u stadijum povlačenja i taj strah odstupa. Ali sada se pojavljuje sledeći strah – strah od ponovne pojave raka, tzv. recidiva. Na primer javio se recidiv i osoba je svesna toga. Sada strah pred recidivom nestaje, međutim javlja se strah od prognoze i budućeg lečenja. I tako dalje. Strahovi se zamenjuju, kontinuirano prelazeći iz jednog u drugi.

 

– Da li se mogu navesti još neki primeri koji oslikavaju vezu između neizvesnosti i straha?

 

– Navešću primer sa novim vojnicima-regrutima koji su se prvi put našli na liniji fronta. U tom trenutku oni predstavljaju gomilu koja je jedino u stanju da u svakom trenutku upadne u paniku. Još uvek neprekaljeni vojnici se svega boje i nemaju nikakvog iskustva. Situacija im je potpuno nepredvidljiva i strah je zbog toga veoma snažan. Međutim, prolazi određeno vreme, oni učestvuju u borbama, stiču iskustvo i mogu mnogo toga da predvide. Vremenom počinju da prepoznaju šta ih čeka na bojnom polju, savlađuju zakone vođenja borbe i načine zaštite. Na taj način stečena znanja, relativna predvidljivost situacije i iskustvo potiskuju strah. Još jednom bih ponovio da znanje sa iskustvom analize situacije i pravilno razumevanje savlađuju strah nalik na zrak svetlosti koji izgoni tamu i menja celu okolinu.

 

– U primeru sa ubodom igle govorili smo o izmišljenim strahovima, strahovima koji potiču od uobrazilje? Na koji način se može pobediti strah koji je u našoj mašti? Jer je to zaista čest slučaj.

 

– Postavili ste važno pitanje jer u svakom strahu mašta ima veoma veliku ulogu. Navešću još jedan primer: danju svi idu po groblju bez ikakvog straha. Noću je situacija drugačija… Strašno nam je da se tamo nađemo. Normalno je da smo zdravog razuma i da ne mislimo da će nas pokojnici napasti. A odakle strah onda? Ovde mašta radi svoje. Počinjemo da fantaziramo i sami sebe plašimo kao što se deca na rekreativnoj nastavi međusobno plaše strašnim pričama. Zamišljamo različite scene koje smo videli u horor filmovima ili čitali u sličnim knjigama. Mašta dodaje dosta toga preko i nas zaista postepeno hvata užas.

Stvar je u tome što našoj svesti uopšte nije bitno da li se situacija odvija u realnosti ili u mašti. Svest reaguje na isti način. Štaviše čak će se i fiziološki mehanizmi pokrenuti da isti način, kako u prvom, tako i u drugom slučaju. Navešću klasičan primer iz psihologije: ako čovek zatvori oči i zamisli limun, zatim zamisli kako ga seče i stavlja krišku u usta… primetiće (ako je to živo zamislio) da se u ustima pojavilo mnogo pljuvačke, to jest, živa uobrazilja je pokrenula potpuno konkretne fiziološke mehanizme. Strah je takođe tesno povezan sa uobraziljom. Ako zamislimo (češće prosto sugerišemo) sebi nešto što izaziva strah takođe će se pokrenuti vrlo konkretne izmene u fiziološkom stanju (pojačavanje broja otkucaja srca, skok krvnog pritiska, hormonske promene). Te izmene sa svoje strane jačaju izmaštane strahove i… tako u krug. U takvom stanju će zaista biti teško snaći se gde je realnost, a gde uobrazilja.

Često naši nerealni strahovi koje je stvorila živa mašta dovode do žalosnih posledica u realnom životu. Nedavno mi je na psihološkom savetovanju jedan muškarac opisao sledeći slučaj. Čekao je ženu sa službenog putovanja, ona ga je zvala i rekla da će kasniti dva dana. Kod njega se razigrala uobrazilja, počeo je da misli da žena ima ljubavnika, da ga obmanjuje, da će ti odnosi razoriti njihovu porodicu. Zatim je zamislio kako se žena razvodi od njega i živi sa drugim muškarcem, a on zauvek ostaje sam i niko ga ne voli. Tako je postepeno „uvrteo“ sebi takve ideje u glavu. Izgubio je apetit, krvni pritisak je skočio, izgubio je san, pojavio se srčani bol. Na kraju je završio u bolnici sa akutnim infarktom. Zbog čega? Zbog fantazije. NEIZVESNOST, nesigurnost od koje je proistekao prvobitni strah ovog muškarca je ispunio užasnim uobraziljama koje su doveli do realnih problema. Ovaj slučaj, na žalost, nije jedini, već prilično čest. U stanju smo da sopstvenim fantazijama koje pojačavaju naše strahove pretvaramo stvarnost u pakao, što jako često i radimo.

 

– Šta nam možete reći o mehanizmu pojavljivanja strahova?

 

– Umeće orijentisanja i analize tekuće situacije dolazi postepeno. Od samog rođenja čovek dospeva u određeni sistem. Na početku je u pitanju sasvim jednostavan sistem. Na primer, mališan od prvih dana treba da shvati gde je mama. Mama za novorođenče predstavlja sve: bezbednost, hranu, nežnost. Zato je znanje o tome gde je mama, njeno razlikovanje od drugih (u početku po mirisu, glasu, kasnije i po licu) bazična potreba bebe. Ako dete NE ZNA gde je mama, oseća strah i plače. Takođe se plaši NEPOZNATIH zvukova, ljudi, glasova, postupaka, mesta. Zatim se postepeno, dan za danom polje poznanja širi. Mališan već počinje da shvata šta može, a šta ne može učiniti. Počinje da razlikuje smenu noći i dana, da osim majke postoje i drugi bliski ljudi… Tako se postepeno pojavljuje shvatanje onoga što se događa u svetu. Međutim sve što izlazi van granica tog sistema koji se razume rađa strah različite jačine. I tako tokom celog života.

 

– Sledi da strah prolazi ako se opet uđe u granice tog sistema? Od neizvesnosti do predvidljivosti?

 

– Naravno, ako ponovo uđemo u granice predvidljivosti i jasne prognoze, ako se smanji broj nepoznatih faktora, pojavi osećaj stabilnosti i poretka i strah odlazi (u meri u kojoj ulazimo u granice tog sistema). Najčešće taj sistem širi svoje granice tokom vremena. O tome je govorio Šekspir: „Od svih niskih osećanja – strah je najniži. Poznavanje prirode straha izaziva njegovo nestajanje.“

Postoje situacije sa kojima se čovek susreće u životu a koje izazivaju snažan strah (gubitak bliske osobe, razvod, neki stres, itd.) Sve to izaziva potpunu dezorijentisanost, gubitak adaptacije, krah celokupnog životnog sistema, nejasnoću perspektiva. Potrebno je da prođe vreme da bi se ponovo ušlo u granice razumljivog sistema, pojavila predvidljivost, adaptacija na nove uslove.

 

Mnogi ljudi namerno izazivaju strah gledajući horor filmove, bave se ekstremnim sportovima. Zašto imaju potrebu da to rade?

 

– Kao prvo, kada čovek oseća strah u krv ulaze velike doze posebnih hormona koje treba da podrže organizam u borbi sa opasnošću. Najpoznatiji je adrenalin. Taj hormon pokreće određene biohemijske procese koji sa svoje strane pružaju posebno zadovoljstvo čoveku. Jednostavnije rečeno u pitanju je određeni vid narkomanije, poput nikotinske ili heroinske. Postoji takođe i zavisnost od nje, kojom se upravo i objašnjava ponašanje ljudi koji neprestano tragaju za rizikom, snažnim osećanjima, itd.

Drugo, to rade da bi odagnali unutrašnji strah, pobedom nad strahom druge vrste. Kako govore: „klin se klinom izbija“. Snažnije osećanje potiskuje slabije. Ako čovek ima osnovni strah (pred društvom, bolešću, životom), savlađivanje drugog straha (na primer u ekstremnim sportovima) mu na paradoksalni način pomaže da stvori iluziju da je u stanju da se nosi i sa osnovnim strahom. Savlađujući strah u ekstremnim sportovima osoba stiče iluziju da utiče na sopstveni život i drži ga pod kontrolom, vlada njime. Oseća se snažnom. Naravno da se na taj način neće izbaviti osnovnih strahova, već samo steći iluziju da je tako. Prilično raširena pojava kada se na primer ljudi suoče sa saznanjem o sopstvenoj neizlečivoj bolesti ili izgube blisku osobu, suoče sa ozbiljnim životnim problemima, preživljavaju teške periode u životu iznenada počinju da se bave ekstremnim sportovima, držeći ravnotežu bukvalno na ivici života, izlažući sebe riziku. O tome se radi i ovde, u ovom slučaju.

Konačno tu je i želja da se sebi ili ljudima oko sebe dokaže sopstvena neustrašivost i „čvrstina“, to jest, ljudi ne pokušavaju da pobede strah unutar sebe već da pokažu ljudima oko sebe da se ničega ne boje. Važnije im je ono za koga ih smatraju, nego ko su u stvarnosti. To se veoma često vidi kod adolescenata. Odatle potiče i interesovanje mladih za „tamne“ sile (pokret Goti, satanizam), ljubav prema horor filmovima, ekstremni sportovi koji zaista podvrgavaju opasnosti i sopstveni život i život drugih ljudi. Paradoksalno je ali u suštini takvi ljudi su paničari i kukavice kada se dogodi nešto zaista ozbiljno.

 

– Tu je još jedan paradoks, kada ljudi koji žele da se ubiju često govore da neustrašivo gledaju smrti u lice. U trenucima iskrenosti, međutim, priznaju da im je strašno da žive.

 

– Da, veoma je smešno čuti isprazno hvalisanje od strane osoba koje su odlučile da se ubiju da su veoma hrabre, sposobne za takav postupak kojim mogu da okončaju život. Smešno je jer kod njih kao i kod većine ljudi, prisustvuje ne samo strah od smrti koji žele da sakriju, već još i strah pred životom koji većina ljudi nema. To jest, oni imaju čak i više strahova od ostalih ljudi. Strah pred životom se bori sa strahom pred smrću! Borba strahova za sopstveno postojanje! Darvin može da predahne!

 

– Dakle, može se reći da su samoubice najveće kukavice?

 

– Da, jer se boje i života i smrti. Obično čovek pokušava da pobegne od neke pretnje da bi se sačuvao i spasio. Svi znamo takve primere. Pobegao od razbojnika, požara, odgovornosti, itd. Samoubice se nalaze u potpuno glupom stanju. Boje se smrti ali se boje i života. Plašeći se života, želeći da pobegne od njega samoubica se sudara sa potpuno osnovanim strahom da će postati invalid ako mu ne uspe samoubistvo (u većini slučajeva ljudi ne uspevaju da se ubiju). Ovom strahu dodaju se i drugi koji su u vezi sa onim što može da ih čeka van granice života (a većina zna da ništa dobro ne čeka samoubicu tamo), strah od samog akta samoubistva, od bola pri samom samoubistvu.

U takvom užasnom stanju potpunog straha mogu da se nalaze godinama, postaju robovi sopstvenih strahova. Poznati američki pisac Bernard Šo je o takvom stanju pisao: „Biti rob sopstvenog straha je najgori vid ropstva“. Upravo u takvom stanju i borave mnoge samoubice koje pokušavaju da pobegnu od sopstvenog straha od života, od prividne nemogućnosti da se reši ova ili ona situacija. Međutim, izvor njihovog straha nije spolja, već unutar njih… Kako je moguće da se ubijanjem tela uništi izvor straha ako se on ne nalazi u telu, već u duši? Upravo duša i strada i boli, a ne telo. Ne opisuje uzalud svaka osoba sopstveno teško stanje rečima: „Duša me boli“, „Kida mi se duša“, „Teško mi je na duši“, itd. Šta god radio sa telom uznemirena duša koja strada svejedno ostaje i boli. Nemoguće je bekstvom u smrt izbaviti se od straha pred životom.

 

Samoubice neprestano govore o mislima koje kao da ih nagone na samoubistvo. Da li te misli i jesu zapravo strah?

 

– Strah često biva praćen određenim prisilnim mislima („nikome nisam potreban“, „nemam zbog čega da živim“, „niko me ne voli“, „ništa dobro se nikada neće dogoditi“, „nema budućnosti za mene“). Ako se osoba dovoljno dugo nalazi u stanju straha i ne traži izlaz ili iz nekog razloga ne može da ga pronađe, ona samim tim pojačava takvo stanje i vremenom upada u paniku koja predstavlja najveći stepen straha, u pitanju je apsolutno nekontrolisani životinjski strah. U ovom slučaju samoubica postaje nalik životinji, jer životinjski instinkti pobeđuju razum i druge osetljive ljudske sisteme.

Čovek koji se odlučio na samoubistvo, često nije u stanju da razumski objasni razlog straha koji oseća pred životom. Njegova logika je skoro sasvim isključena, emocije vladaju. Jako mali broj osoba koje žele da izvrše samoubistvo mogu dosledno da navedu i nakon logične temeljne analize kažu zašto to žele da urade. Čak ako se samom samoubici čini da je takav stav logičan, to još uvek ne znači da u njemu postoji makar i kap zdravog razuma. Iskusni stručnjak može da postavi svega par pitanja koja će primorati samoubicu da razmišlja i na taj način u prah razbiti njegovu izvitoperenu logiku.

 

Znači samoubistvo predstavlja panično bekstvo od sebe uz pomoć samopovređivanja?

 

– Da. Kao što sam već rekao, snažno životinjsko osećanje straha i jeste panika koja uopšte nije pod kontrolom čoveka. Upravo u takvom životinjskom stanju čovek može da pređe crtu. Panika je najopasnija. U vojnoj psihologiji postoje interesantna istraživanja na ovu temu. Naprimer, jedno istraživanje je dovelo do zaključka da vojni odred koji upada u paniku i spasava se paničnim bekstvom gubi od četiri do šest puta više ljudi nego da je ostalo na svom mestu i ušlo u borbu. Panično bekstvo dovodi do mnogo većih gubitaka!

Situacija sa samoubicama je vrlo slična opisanoj. U slučaju samoubistva događa se isto takvo panično odstupanje koje je uvek praćeno ozbiljnim gubicima i za samog samoubicu. Stvar je u tome što većina samoubica preživi i postaju invalidi (slično kao i vojnici koji beže za vreme borbe), dok drugi umiru od rana koje su sebi naneli. samoubistvo nije u stanju da reši osnovni problem, već jedino da stvara nove.

 

Govorite da samoubica nije u stanju trezveno da gleda na stvari, da vidi realnost, jer ono što on vidi predstavlja iskrivljenu stvarnost. Da li se u stanju straha može videti realnost?

 

– Ne može. Postoji čuvena izreka Danijela Defoa: „Kakve besmislene odluke čovek donosi u stanju straha! Strah nam oduzima sposobnost da se koristimo sredstvima koje nam predlaže razum“. Gde nema razuma, nema ni realnosti i postoje samo osećanja koja izvrću realnost.

Osobina straha da izvitoperuje realnost bilo je poznato još u drevna vremena. Seneka je na primer govorio: „Odvoji uznemirenost od uzroka, gledaj na samo delo i uverićeš se da ništa nije strašno sem samog straha“. Car Solomon u „Pričama“ govori da strah nije ništa drugo do lišavanje pomoći od strane razuma.

Osećajući strah mi nismo u stanju da trezveno ocenimo situaciju i vidimo realnost kakva ona jeste, procenimo sopstvene snage i shvatimo posledice naših dela. Time se posebno objašnjava činjenica da se veliki deo samoubistava izvrši u stanju alkoholne opijenosti. Čovek pokušava da alkoholom uguši poslednje ostatke trezvenog razmišljanja i logike koji ga sprečavaju da izvrši samoubistvo. U isto vreme samoubica, izvrćući realnost pomoću alkohola odlazi u sopstveni, od realnosti daleki, svet koji je izgrađen isključivo na osećanjima, ali koji stvara iluziju realnosti.

U pitanju su karike istog lanca. Nerealni pogled na stvari, napuštanje logike i iluzorni svet osećanja pomažu rastu samoubistava. Time se upravo i objašnjava praktično uzročna veza između porasta upotrebe alkohola i broja samoubistava.

 

– Ljudi koji su rešili da završe sa sobom smatraju da će uz pomoć votke koju piju pred pokušaj samoubistva ugušiti strah.

 

– Ne, oni guše ostatke neophodnog instinkta samoočuvanja, realnih predstava o svetu i razuma koji je u čoveku. Razum koji govori: „A šta ako se ne ubiješ? Bićeš invalid. A ako smrt nije kraj? Biće ti još gore i bolnije u večnosti. A ako svojim postupkom unesrećiš ljude? Bićeš kriv za to. Ako čak uspeš da uradiš to što hoćeš, ne možeš sebe oživeti, u pitanju je kobni korak!“, itd. Sve to predstavlja potpuno logična razmišljanja koja su u skladu sa stvarnošću. Samoubica pokušava da uz pomoć alkohola natera svoj razum da zaćuti.

 

– Kako realnost može toliko da se razilazi sa osećanjima osobe koja ne želi da živi? Nije izmišljotina, osoba zaista oseća najsnažniju uvredu, duševni bol, očajanje, užas, itd. Oseća svoja stradanja!

 

– Ne postoji uzalud poslovica: „U strahu su velike oči“. Samo se čini se da je sve loše, dok u stvarnosti situacija nije toliko bezizlazna kako osobi izgleda. Osećanja postoje ali se ona u nama javljaju ili od nas samih ili od strane bića koja se u Pravoslavlju zovu demonima. Hajde da se vratimo našem primeru sa vojnicima. U rovu je sedelo nekoliko ljudi i odjednom im se učinilo da ih svojom brojnošću neprijatelj premašuje nekoliko puta, da na njih ide cela divizija. I eto to „učinilo se“ počinje da se realizuje u osećanjima, strah prelazi sa jednog na drugog vojnika, počinje panika koja ih vodi u smrt. Realno gledano nikakve divizije nije bilo. Jednostavno im se učinilo a zatim su i osetili. Ne može se smisliti ništa gluplje!

Nije dozvoljeno da se veruje sopstvenim osećanjima! Možemo osetiti, tim pre sugerisati sebi bilo šta. Od davnina je poznata autosugestija. I lekari znaju da u pitanju nije šala. Uzmimo na primer, placebo efekat koji je odavno poznat u medicini (kada pacijentu kao lek daju nešto što nema terapijski efekat). Ako je čovek poverovao u taj lažni lek, sugerisao sebi da će mu pomoći, u tom slučaju će ozdraviti – to predstavlja snažnu potvrdu sile autosugestije.

Odgovorno tvrdim da u većini slučajeva osećanja bezizlaza, bola, očajanja predstavljaju prosto sredstvo sistematske autosugestije. Najmudriji ljudi koji su živeli pre mnogo vekova oduvek su znali da se ne smemo predavati osećanjima bez kontrole razuma. I obrnuto, kontrolišući sebe umom, logikom, ne dajući osećanjima da nadvladaju, svako osećanje može biti od koristi. U jednom od svojih dela Sveti Grigorije Niski piše da osećanje straha „samo po sebi predstavlja neutralni pokret duše koji je pri lošoj upotrebi uma postao porok“. On međutim dodaje: „ako razum uzme vlast nad takvim osećanjima, svako od njih se pretvara u vrlinu. Tako razdražljivost stvara hrabrost, bojažljivost – oprez, a strah – plemenitu pokornost“.

 

Govorili smo da je uzrok straha neizvesnost. Da li osim toga postoji još nešto što izaziva pojavu straha kod samoubica?

 

– Osim neizvesnosti, nedostatka znanja i iskustva dubinski uzrok pojave mnogih strahova se krije u gordosti. Nije teško objasniti na koji način se iz gordosti rađa strah od opštenja sa drugim osobama od koga stradaju mnoge potencijalne samoubice.

Strah od kontakta sa ljudima je posledica straha od neshvaćenosti: čovek počinje da misli šta će o njemu reći drugi, u svojoj fantaziji oslikava negativnu reakciju na njegove reči od strane ljudi koji ga okružuju, osudu sa njihove strane… Na taj način dovodi sebe do stanja da počinje da ga plaši sam proces opštenja. Na kraju, takve osobe nemaju šta da naslikaju u fantaziji jer se kod njih već stvorio odgovarajući refleks koji i izaziva stradanja: misao o opštenju jednako je – strah od opštenja.

Osmotrimo ovo pitanje malo dublje: zašto se javlja taj strah da ćemo biti neshvaćeni ali i od same misli o mišljenju ljudi koji su oko nas? Razlog je opet u gordosti (može biti razvijena u manjoj ili većoj meri, ali kao primer govorim o slučaju kada je jako razvijena). Osoba misli da je veoma pametna, dostojna poštovanja i vrlo važna, a niko je međutim u okruženju ne razume, ne ceni u punoj meri i govori „gadosti“ o njoj. Normalno da slično „nepravedno obraćanje“ traumira čoveka. Zbog toga se zatvara u sebe.

Osoba ne bi izbegavala stvarnost u slučaju da ima adekvatno, normalno mišljenje o sebi. Međutim, poseduje visoko mišljenje o sebi, sve u njenom životu zasniva se na mišljenju da stvari nisu onakve kakvim bi trebalo da budu… Svaki postupak privodi razaranju „važne“ slike koju je gordost naslikala. Zato se svaki korak doživljava kao poraz i kao rezultat formira ubeđenje: „Ja sam nesrećnik, gubitnik jer ne mogu da steknem prijatelje, žensku pažnju, budem dobar sa šefom…“ (spisak nema kraja). I dalje su samo posledice…

Sem visokog mišljenja o sebi gordost poseduje još jednu osobinu koja čoveka može da dovede do samoubistva. Svi znaju da gorda osoba smatra sebe za centar sveta, nju interesuju jedino sopstvena osećanja, misli i problemi. Egocentrična je i upravo to joj smeta da osmotri problem sa druge tačke gledišta i pronađe rešenja koja se mogu naći. Jednostavnije rečeno, čovek koji sve doživljava samo sa pozicija sopstvenih osećanja, interesa, problema praktično nije u stanju da pogleda na svet iz drugog ugla.

Treba reći da se odavno zna za povezanost gordosti i straha. Navešću reči jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja, prepodobnog Jovana Lestvičnika, koji je ukazivao da strah potiče od strasti gordosti: „Gorda duša je rob strašljivosti jer se uzda u samu sebe: ona se plaši od svakog šuma, od svake senke“.

O tome svedoči i prepodobni Nil Sinajski zapovedajući: „Ne predaj dušu svoju gordosti i nećeš videti strašna priviđenja, jer je duša gordog čoveka ostavljena od Boga i čini radost demonima. Gordi čovek noću uobražava mnoštvo zveri koje napadaju, a danju se uzenmiruje pomislima straha. Ako spava, često poskakuje, a kao budan boji se ptičje senke. Šum lišća dovodi gordog do užasa, a žubor vode ga poražava. Jer onaj ko se do nedavno protivio Bogu i odrekao Njegove pomoći, na kraju se boji ništavnih prizraka“. Eto kako gordost može otrovati život svog nosioca pa čak i ubiti ga…

 

– Strah opštenja (kontakta sa ljudima) je veoma rašireni strah. Želeli bismo da, ako je moguće, detaljnije govorimo o njemu.

 

– Kao što sam rekao, strah od opštenja je povezan sa hipertrofiranom zavisnošću od podrške slike koju je stvorilo sopstveno „ja“. Nije toliko važna činjenica da je čovek naslikao sebi u glavi nerealnu sliku. Ako se realnost i odnos drugih ne poklapa sa stvorenom slikom (a to se obavezno dešava) čovek se vređa, zatvara u sebe, izbegava kontakt, prekriva gomilom kompleksa i boji kontakta.

Pritom osoba nije u stanju da pronađe odgovor na pitanje zašto nema prijatelje. Zapravo uzrok je u tome što i ne želi prave prijatelje. Njoj su potrebni ljudi koji će gledati u nju i pevati pesme o njenom značaju, potvrđivati sliku koju je sama osoba izmislila. Pošto se tako nešto, naravno, ne događa javlja se nezadovoljstvo, čovek se zatvara u sebe, javlja se strah od opštenja i odnosa sa ljudima i na kraju – strah od života. U temelju leži strah od neshvaćenosti, nedovoljnog cenjenja koji se pojavio na tlu gordosti.

Ova zatvorenost posledično rađa strahove koji pojačavaju otuđenost čoveka. Osoba na kraju tvrdi da je niko ne razume, da ne može steći ni ljubav, ni pažnju. A kako da razumeju ako sama izbegava opštenje pazeći na sliku koju je stvorila?

 

– Neki ljudi se ne boje da budu u kontaktu sa drugim ljudima, ali se boje da idu na posao, uče, bave se nečim.

 

– Sem straha od opštenja, susreće se i strah od bavljenja različitim poslovima (često ova dva straha mogu ići zajedno). Uzroci koje smo razmotrili u prethodnom pitanju dovode do sledećih misli: „A zašto mi ne ide? Zašto opet trpim poraz?“ Ove misli o porazu vremenom prerastaju u strah od budućnosti koji parališe volju i samu prirodnu želju za životom. Strah od budućnosti vremenom dovodi do ubeđenja da je jedini izlaz iz situacije – ne stići u tu „strašnu“ budućnost. Čini se da su strahovi od određenog posla i strah od opštenja različiti, dok su posledica i uzrok identični.

 

– Na početku našeg razgovora govorili ste da je funkcija straha u očuvanju čoveka, da služi kao signal za opasnost koji nas primorava da budemo oprezni u nepoznatoj situaciji… Jednom rečju, da je strah u službi instinkta samoočuvanja. Kako je onda moguće da strahovi nagone čoveka na samoubistvo?

 

– Pravo pitanje. Uopšteno govoreći, sa tačke gledišta psihologije većina strahova svoj koren ima u strahu od smrti. Strah je, kao što smo rekli reakcija koja nam omogućava da izbegnemo fatalne posledice i preživimo.

Međutim stvara se do besmislenosti potresni paradoks. U nama se rađa strah koji u suštini treba da spreči smrt i pomogne mu da preživi. Međutim, kod takve osobe se zbog tog straha razvija takva panika da ona… ubija sebe! Pokušavajući da pobegne od sadašnjosti ili budućnosti i gušeći paniku, ubija strah zajedno sa sobom! Ispostavlja se da umesto da sačuva sopstveni život (na šta je u početku usmeren strah kao pojava), postupa logički i razumno, nadoknadi manjak informacija o situaciji, analizira puteve izlaženja iz nje – čovek iz varnice pravi lomaču (paniku) i pokušava da ubije sebe.

Dospevamo do toga da samoubistvo predstavlja zapravo strah od sebe samoga. To jest, čovek je toliko bolestan od svoje gordosti, toliko izopačeno doživljava sebe i svet koji ga okružuje, toliko plaši sebe i ne želi da se snađe i obradi problem da na kraju krajeva već ne vidi nikakav izlaz. Želi da završi sa sobom jer se boji sebe, boji se da mu se sopstveno mišljenje o sebi ne uruši, da se ne razore njegove iluzije i fantazije, boji se budućnosti.

Zamislimo situaciju: osoba šeta šumom. U jednom trenutku vidi svoju senku i hvata je takav strah da nije u stanju da se nosi sa njim. Penje se na drvo i ubija se vešanjem. Razlog samoubistva je bio što se osoba uplašila zato što je neko uporno pratio. Nije mogla (ili nije želela?) da shvati da se za njim kreće senka. Čak ako bi joj se objasnilo da joj je za petama sopstvena senka ipak ne bi poverovala i pre bi izabrala da se izbavi od sopstvenog straha na već izabrani način. Strah vremenom (ponekada veoma brzo) prelazi u užas koji pomućuje razum. Može se reći da je samoubistvo stanje kada se bojiš sopstvene senke. Stanja u kojima čoveka plaši sopstvena senka je veoma lako dostići. Dovoljno je samo „pustiti na volju“ sopstvenim osećanjima i dozvoliti im da preuzmu kontrolu nad razumom.

 

– Pređimo na glavno pitanje: kako se boriti sa strahovima? Šta o tome govori savremena psihologija?

 

– Treba reći da savremena psihologija na žalost malo toga predlaže. Razne škole pokreću različite teorije borbe sa strahom počevši od analize prošlosti i završavajući sa različitim načinima ponašanja. Ponekada daju privremeni rezultat ali češće rezultata nema, čak ni privremenog. Mislim da uzrok tome pogrešno definisanje prirode straha.

Iz opštih preporuka najefikasnije su sledeće:

Dok strah nije značajno narastao i prešao u paniku potrebno je izbaviti se neizvesnosti tog najvažnijeg uzroka straha, to jest, povećati sopstvena znanja (već smo govorili o neophodnosti toga), učiti se definisanju prioriteta, razmatranju i analizi problema sa svih strana.

Sem toga, neophodno je „zakoračiti“ preko stavova i principa koji će se tokom analize situacije pokazati kao lažni. Veoma je važno odreći se slike o sebi, odbaciti gordost, formirati realno mišljenje o sebi, svojim kvalitetima i nedostacima, uzajamnim odnosima sa ljudima, perspektivi, itd.

Na kraju potrebno je pobediti sopstvenu gordost i zamoliti za pomoć. Ako ne tražiš pomoć, kako ti se može ući u glavu i objasniti tvoj problem, kako ti neko može pomoći?

Sem toga danas su u mnogim slučajevima dovoljno efikasne farmakološke metode lečenja. Ne treba negirati korist psihijatra. Ako čovek ne uspeva da savlada sopstveni strah koristeći psihološke metode lečenja, neophodno je obratiti se farmakologiji. U tom slučaju, ako uspeju da obuzdaju strah pacijent će dobiti vreme da osmisli situaciju. Ako se strah ne zaustavi i razvije se osoba može upasti u teško stanje panike kada već nije u stanju da se kontroliše. Ne treba čekati to stanje! Najbolje je pribeći nekim efikasnim preparatima koji su dokazali svoju efikasnost i koji mogu da poboljšaju stanje. Na žalost, sam uzrok strahova farmakoterapija ne leči ali se u mnogim slučajevima simptomi uspešno otklanjaju. Međutim! Naglašavam da lekove mora da prepiše samo lekar-psihijatar! Samostalno lečenje u ovom slučaju je apsolutno nedozvoljeno!

 

– Strahovi su postojali kod ljudi svih vremena koji su uspevali da se nekako izbore sa njim kada još nije bilo psihologa i farmakoloških metoda lečenja. Da li su ranije postojale neke efikasne metode borbe sa strahovima?

 

– Da, takve metode su postojale i danas postoje. Štaviše, one su mnogo efikasnije od mnogih savremenih metoda i što je vrlo važno, proverene su vremenom. Najefikasniji metod izbavljenja od strahova nam predlaže Pravoslavlje.

Iz Žitija svetih znamo ogroman broj povesti o ljudima koji se nisu bojali ničega i nikoga sem Boga. Iguman zemlje ruske, Sveti Sergije Radonješki se nije bojao čak ni medveda sa kojima je živeo u istoj šumi. Prepodobni Irinarh Rostovski se uopšte nije bojao smrti koju mu je u vreme Smutnje obećao oficir poljske vojske jer je Svetitelj kategorički odbijao da se moli za poljskog kralja. Oficir je bio zadivljen spokojstvom i neustrašivošću svetitelja i pitao zašto se ne boji smrti. Sveti je rekao da Poljak nema vlast da mu ubije dušu koja će svejedno stati pred Boga. Zaprepašćeni poljski oficir je zabranio svojim vojnicima da pljačkaju manastir, poklonio mu se i izašao iz njegove sobe.

Takvih primera ima na hiljade, ne samo u drevnosti već i u vreme koje nije daleko od naših dana. Dobro je poznat događaj iz života jednog vologodskog sveštenika – Novomučenika. 1921. godine uhapsili su ga pripadnici ozloglašene ČEKE. Tokom ispitivanja su tražili od njega da otkrije gde je sakrio crkvene vrednosti i svetinje hrama. Želeli su ih da konfiskuju u korist boljševika. Sveštenik je na to odgovorio neustrašivim odbijanjem. Islednik mu je pokazao na vojnika sa oružjem i nedvosmisleno rekao:

– Ako odmah ne kažete gde ste sakrili crkvenu imovinu streljaćemo vas već danas. Razmišljajte brže. Imam malo vremena i mnogo pretpostavljenih.

Sveštenik je odgovorio:

– Streljanjem možete uplašiti jedino čoveka čoveka koji ima malo vremena, mnogo pretpostavljenih i jedan svet, ali ne i čoveka koji ima Večnost, jednog Boga i cela dva sveta.

Svi ovi događaji ilustruju odsustvo straha kod istinski verujućeg čoveka. Sveti Oci su smatrali da je strah pred bilo čim osim Boga znak unutrašnje neslobode i nesavršenstva. I to je zaista tako. Pogledajte kako se pomoću straha vlada celim svetom. Teror, represije, zločini, bolesti, epidemije, pretnje životnoj stabilnosti, zdravlju, statusu, itd. Znajući i shvatajući ljudski strah, lako je manipulisati. To se događa svuda i u najrazličitijim oblastima života. Koristeći ljudski strah političari ubeđuju ljude da izaberu ono što nam nije na korist, a trgovci nas ubeđuju da kupimo ono što nam nije potrebno. Međutim, još prefinjenije i veštije pomoću straha demoni manipulišu ljudima, težeći jednom cilju – odvraćanju ljudi od Boga. Svi smo mi robovi straha i ljudi koji mogu upravljati nama pomoću straha.

 

– Da, ali ipak ostaje strah – strah Božiji. Znači da robovanje tom strahu ostaje. Kakva je razlika onda? Oni su menjali mnogo strahova za jedan veliki, jedno ropstvo za drugo?

 

– Mnogi ljudi koji slabo poznaju Pravoslavlje misle da je strah Božiji strah pred Bogom. Nije tako. Sveti Oci su govorili da nije u pitanju strah pred Bogom, već strah da se ožalosti Bog.[1] Ako na primer imate pravednog, umnog, dobrog, saosećajnog oca koji vas voli, da li ćete ga se bojati?

 

– Ne, ako odgovara opisanom, onda, naravno ne.

 

– Ali ćete se bojati da ga ne ožalostite! Upravo tako treba i razumeti strah Božiji. Bog je Savršenstvo, istinska Dobrota, Pravda i Ljubav! Kako Ga se bojati? Uzgred, apostol Jovan o strahu i ljubavi govori: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi.“ (1. Jn. 4:18). To je ponovo potvrda da osobu koja u svom srcu nema Boga Koji je ljubav muče strahovi.

Naveo bih i izreku prepodobnog Jefrema Sirina koji objašnjava vezu između straha Božijeg i običnih strahova: „Ko se boji (da ožalosti) Gospoda taj je iznad svakog straha, udaljio je i ostavio daleko iza sebe sve strahove ovoga veka. Daleko je od svake bojazni i nikakav trepet mu se ne približava“.

Drugi svetitelj, prepodobni Jovan Lestvičnik govori: „U kome nema straha Gospodnjeg često se i senke boji“. Zar ovo nije istina o nama, ljudima koji nemaju strah da ne ožaloste Boga i zato i stradaju, bojeći se svega na svetu?

Mislim da je razumljivo da se ovde ne govori o zameni jednog straha za drugi. Obrnuto, čovek je u ropstvu ako ne zna za Boga. Ako je sa Bogom, prestaje da bude rob jer se Bog odnosi prema njemu kao prema sinu. Nemoguće je biti u ropstvu kod sopstvenog Oca, Koji je Ljubav. Upravo o tome i govori apostol Pavle podsećajući hrišćane: „…Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primiste Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče!

 

– To jest, potrebno je da budemo sa Bogom da bismo pobedili strah?

 

– Da, upravo tako. Na vezu straha i manjka vere ukazao je i Sam Gospod, kada je apostolima koji su se uplašili od bure rekao: „Zašto ste strašljivi, malovjerni?“ (Rim. 8:26). Podrška koju nam daje Bog i naša bespomoćnost bez Njega može se opisati sledećim primerom: odlaskom na opasno mesto u večernjim satima. Verovatno se ne bismo bojali da odemo u najozloglašeniji park, u najmračniju šumu sa bataljonom specijalne policije koji bi nas čuvao. A sami se, naravno, bojimo! Zašto? Zato što je sve nepredvidljivo. A sa četom policije koja ima automatsko oruže se osećamo bezbedno jer znamo da nas čuvaju od svakog huligana ili životinje. Zato nam nije strašno kada smo sa njima.

I tu se opet javlja pitanje zašto samoubistvom život završavaju većinom ljudi koji ne veruju? Zato što su verujući ljudi sa Bogom. Bog je mnogo jači od svake čete specijalne policije. Upravo zato se i svetitelji ničega nisu bojali. Čega da se boje ako su sa Bogom? „Ako je Bog sa nama, ko je protiv nas?“, govorili su oni. I nisu se bojali ni divljih zveri, ni neprijateljskih vojski, ni bolesti, ni stihija, ni ljudskog nerazumevanja. Ljubav prema Bogu im je pružala pomoć.

Ako nastavimo sa ovim primerom možemo reći: da bi specijalne jedinice krenule sa tobom u šumu potrebno je da se pozovu. Isto je i sa Bogom – ako želiš da bude pored tebe, potrebno je da Ga pozoveš u pomoć. Pomoć će doći baš kada je potrebno. Prizvati Ga u pomoć može se jednostavnom molitvom, sopstvenim iskrenim rečima iz srca. Ne treba sumnjati, On će sigurno čuti takvu molitvu.

 

– Međutim, mnoge osobe koje stradaju od strahova će odmah reći da im takav put izbavljenja od straha nije prihvatljiv…

 

– To je kao da nam kažu: „Evo, uzmi fenjer, osvetli put pa ti neće biti toliko strašno da ideš noću“. Mi ćemo na to odlučno tvrditi da nam to neće pomoći, iako čak nismo ni uzeli fenjer niti smo shvatili kako radi. Zar nije razumnije da makar isprobamo to sredstvo? Milioni ljudi su prolazili kroz borbu sa strahovima, sa gordošću, sa sociofobijom. I bez obzira na težinu tih problema uz pomoć određenog oružja su pobedili, ozdravili dušom i na kraju počeli normalno da žive i što je najvažnije da zaista uživaju i cene realni život.

Na žalost mnoge samoubice se sa velikom skepsom odnose prema sličnim slučajevima ozdravljenja. Sve savete doživljavaju kao pretnju: „Ja u to ne verujem!“, „Za mene to nije rešenje!“

Ako si ipak došao do kraja, zar ti nije svejedno koje metode ćeš isprobati? Ako ti se ne dopadne, možeš da je odbaciš i to je sve. Ništa ne gubiš! Zar može biti nešto gore od toga što sada imaš – dosadni, nečisti, mučni, neprestani strah od koga ćeš poludeti?

 

 

 ………………………………………………………………………………..

[1] Autor ovde govori o savršenom strahu. Ipak, Sveti Oci, učitelji Crkve govore o postojanju različitih stepena straha Božijeg. Na prvom stepenu, „stepenu roba“ čovek ispunjava zapovesti zato što se boji večnih muka i kazne za nepokajane grešnike. Na stepenu „najamnika“ vrši zapovesti jer očekuje platu za to. Na trećem, savršenom stepenu, „stepenu sina“ čovek se boji da kršenjem zapovesti ne ožalosti Boga i ne izgubi ljubav Božiju. To je savršeni strah, to je „ljubav koja izgoni strah napolje“ (1 Jn. 4:18). Međutim, važno je dodati da Sveti Oci uče da se sa sva tri stepena straha Božijeg ugađa Bogu (Prepodobni avva Dorotej Palestinski, „Pouke – O strahu Božijem“) – prim. prev.

 

Autor: Mihail Igorevič Hasminski , krizni psiholog i psihoonkolog

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: Anatomiя straha

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*